Acts 23
1 And Paul, earnestly beholding the council, said, Men [and] brethren, I have lived in all good conscience before God until this day.
А Павле погледавши на скупштину рече: Људи браћо! Ја са свом добром савести живех пред Богом до самог овог дана.
2 And the high priest Ananias commanded them that stood by him to smite him on the mouth.
А поглавар свештенички Ананија заповеди онима што стајаху код њега да га бију по устима.
3 Then said Paul unto him, God shall smite thee, [thou] whited wall: for sittest thou to judge me after the law, and commandest me to be smitten contrary to the law?
Тада му рече Павле: Тебе ће Бог бити, зиде окречени! И ти седиш те ми судиш по закону, а преступајући закон заповедаш да ме бију.
4 And they that stood by said, Revilest thou God’s high priest?
А они што стајаху наоколо рекоше: Зар псујеш Божјег поглавара свештеничког?
5 Then said Paul, I wist not, brethren, that he was the high priest: for it is written, Thou shalt not speak evil of the ruler of thy people.
А Павле рече: Не знадох, браћо, да је поглавар свештенички, јер стоји написано: Старешини народа свог да не говориш ружно.
6 But when Paul perceived that the one part were Sadducees, and the other Pharisees, he cried out in the council, Men [and] brethren, I am a Pharisee, the son of a Pharisee: of the hope and resurrection of the dead I am called in question.
А знајући Павле да је један део садукеја а други фарисеја повика на скупштини: Људи браћо! Ја сам фарисеј и син фарисејев: за наду и за васкрсење из мртвих доведен сам на суд.
7 And when he had so said, there arose a dissension between the Pharisees and the Sadducees: and the multitude was divided.
А кад он ово рече, постаде распра међу садукејима и фарисејима, и раздели се народ.
8 For the Sadducees say that there is no resurrection, neither angel, nor spirit: but the Pharisees confess both.
Јер садукеји говоре да нема васкрсења, ни анђела ни духа; а фарисеји признају обоје.
9 And there arose a great cry: and the scribes [that were] of the Pharisees’ part arose, and strove, saying, We find no evil in this man: but if a spirit or an angel hath spoken to him, let us not fight against God.
И постаде велика вика, и уставши књижевници од стране фарисејске препираху се међу собом говорећи: Никакво зло не налазимо на овом човеку; ако ли му говори дух или анђео, да се не супротимо Богу.
10 And when there arose a great dissension, the chief captain, fearing lest Paul should have been pulled in pieces of them, commanded the soldiers to go down, and to take him by force from among them, and to bring [him] into the castle.
А кад поста распра велика, побојавши се војвода да Павла не раскину, заповеди да сиђу војници и да га отму између њих, и да га одведу у логор.
11 And the night following the Lord stood by him, and said, Be of good cheer, Paul: for as thou hast testified of me in Jerusalem, so must thou bear witness also at Rome.
А ону ноћ стаде Господ пред њега и рече: Не бој се, Павле, јер као што си сведочио за мене у Јерусалиму, тако ти ваља и у Риму сведочити.
12 And when it was day, certain of the Jews banded together, and bound themselves under a curse, saying that they would neither eat nor drink till they had killed Paul.
А кад би дан, учинише неки од Јевреја веће и заклеше се говорећи да неће ни јести ни пити докле не убију Павла.
13 And they were more than forty which had made this conspiracy.
А беше их више од четрдесет који ову клетву учинише.
14 And they came to the chief priests and elders, and said, We have bound ourselves under a great curse, that we will eat nothing until we have slain Paul.
Ови приступивши ка главарима свештеничким и старешинама, рекоше: Клетвом заклесмо се да нећемо ништа окусити док не убијемо Павла;
15 Now therefore ye with the council signify to the chief captain that he bring him down unto you to morrow, as though ye would enquire something more perfectly concerning him: and we, or ever he come near, are ready to kill him.
Сад дакле ви са сабором кажите војводи да га сутра сведе к вама, као да бисте хтели дознати боље за њега; а ми смо готови да га убијемо пре него се он приближи.
16 And when Paul’s sister’s son heard of their lying in wait, he went and entered into the castle, and told Paul.
А син сестре Павлове чувши ову заседу дође и уђе у логор и каза Павлу.
17 Then Paul called one of the centurions unto [him], and said, Bring this young man unto the chief captain: for he hath a certain thing to tell him.
А Павле дозвавши једног од капетана рече: Ово момче одведи к војводи, јер има нешто да му каже.
18 So he took him, and brought [him] to the chief captain, and said, Paul the prisoner called me unto [him], and prayed me to bring this young man unto thee, who hath something to say unto thee.
А он га узе и доведе к војводи, и рече: Сужањ Павле дозва ме и замоли да ово момче доведем к теби које има нешто да ти говори.
19 Then the chief captain took him by the hand, and went [with him] aside privately, and asked [him], What is that thou hast to tell me?
А војвода узевши га за руку, и отишавши насамо, питаше га: Шта је што имаш да ми кажеш?
20 And he said, The Jews have agreed to desire thee that thou wouldest bring down Paul to morrow into the council, as though they would enquire somewhat of him more perfectly.
А оно рече: Јевреји договорише се да те замоле да сутра сведеш Павла к њима на скупштину, као да би хтели боље испитати за њега;
21 But do not thou yield unto them: for there lie in wait for him of them more than forty men, which have bound themselves with an oath, that they will neither eat nor drink till they have killed him: and now are they ready, looking for a promise from thee.
Али ти их немој послушати, јер га чекају од њих више од четрдесет људи који су се заклели да неће ни јести ни пити докле га не убију; и сад су готови, и чекају твоје обећање.
22 So the chief captain [then] let the young man depart, and charged [him, See thou] tell no man that thou hast shewed these things to me.
А војвода онда отпусти момче заповедивши му: Ником не казуј да си ми ово јавио.
23 And he called unto [him] two centurions, saying, Make ready two hundred soldiers to go to Cæsarea, and horsemen threescore and ten, and spearmen two hundred, at the third hour of the night;
И дозвавши двојицу од капетана рече: Приправите ми двеста војника да иду до Ћесарије, и седамдесет коњика и двеста стрелаца, по трећем сату ноћи.
24 And provide [them] beasts, that they may set Paul on, and bring [him] safe unto Felix the governor.
И нека доведу коње да посаде Павла, и да га прате до Филикса судије.
25 And he wrote a letter after this manner:
И написа посланицу у којој овако говораше:
26 Claudius Lysias unto the most excellent governor Felix [sendeth] greeting.
Од Клаудија Лисије честитом Филиксу поздравље.
27 This man was taken of the Jews, and should have been killed of them: then came I with an army, and rescued him, having understood that he was a Roman.
Човека овог ухватише Јевреји и хтеше да га убију; ја пак дођох с војницима и отех га дознавши да је Римљанин.
28 And when I would have known the cause wherefore they accused him, I brought him forth into their council:
И желећи дознати узрок за који га криве сведох га на њихову скупштину.
29 Whom I perceived to be accused of questions of their law, but to have nothing laid to his charge worthy of death or of bonds.
Тада нађох да га криве за питања закона њиховог, а да нема никакве кривице која заслужује смрт или окове.
30 And when it was told me how that the Jews laid wait for the man, I sent straightway to thee, and gave commandment to his accusers also to say before thee what [they had] against him. Farewell.
И дознавши ја уговор јеврејски о глави овог човека одмах га послах к теби заповедивши и супарницима његовим да пред тобом кажу шта имају на њ. Здрав буди!
31 Then the soldiers, as it was commanded them, took Paul, and brought [him] by night to Antipatris.
А војници онда, као што им се заповеди, узеше Павла и одведоше га ноћу у Антипатриду.
32 On the morrow they left the horsemen to go with him, and returned to the castle:
А сутрадан оставивши коњике да иду с њим, вратише се у логор.
33 Who, when they came to Cæsarea, and delivered the epistle to the governor, presented Paul also before him.
А они дошавши у Ћесарију, предаше посланицу судији и изведоше Павла преда њ.
34 And when the governor had read [the letter], he asked of what province he was. And when he understood that [he was] of Cilicia;
А судија прочитавши посланицу запита одакле је; и дознавши да је из Киликије
35 I will hear thee, said he, when thine accusers are also come. And he commanded him to be kept in Herod’s judgment hall.
Рече: Испитаћу те кад супарници твоји дођу. И заповеди да га чувају у двору Иродовом.
