Hebrews 4
1 Let us therefore fear, lest, a promise being left [us] of entering into his rest, any of you should seem to come short of it.
Да се бојимо, дакле, да како док је још остављено обећање да се улази у покој Његов, не закасни који од вас.
2 For unto us was the gospel preached, as well as unto them: but the word preached did not profit them, not being mixed with faith in them that heard [it].
Јер је нама објављено као и онима; али онима не помаже чувена реч, јер не вероваше они који чуше.
3 For we which have believed do enter into rest, as he said, As I have sworn in my wrath, if they shall enter into my rest: although the works were finished from the foundation of the world.
Јер ми који веровасмо улазимо у покој, као што рече: Зато се заклех у гневу свом да неће ући у покој мој, ако су дела и била готова од постања света.
4 For he spake in a certain place of the seventh [day] on this wise, And God did rest the seventh day from all his works.
Јер негде рече за седми дан овако: и почину Бог у дан седми од свих дела својих.
5 And in this [place] again, If they shall enter into my rest.
И на овом месту опет: Неће ући у покој мој.
6 Seeing therefore it remaineth that some must enter therein, and they to whom it was first preached entered not in because of unbelief:
Будући, пак, да неки имају да уђу у њега, и они којима је најпре јављено не уђоше за непослушање;
7 Again, he limiteth a certain day, saying in David, To day, after so long a time; as it is said, To day if ye will hear his voice, harden not your hearts.
Опет одреди један дан, данас, говорећи у Давиду по толиком времену, као што се пре каза: Данас ако глас Његов чујете, не будите дрвенастих срца.
8 For if Jesus had given them rest, then would he not afterward have spoken of another day.
Јер да је Исус оне довео у покој, не би за други дан говорио потом.
9 There remaineth therefore a rest to the people of God.
Дакле је остављено још почивање народу Божијем.
10 For he that is entered into his rest, he also hath ceased from his own works, as God [did] from his.
Јер који уђе у покој Његов, и он почива од дела својих, као и Бог од својих.
11 Let us labour therefore to enter into that rest, lest any man fall after the same example of unbelief.
Да се постарамо, дакле, ући у тај покој, да не упадне ко у ону исту гатку неверства.
12 For the word of God [is] quick, and powerful, and sharper than any twoedged sword, piercing even to the dividing asunder of soul and spirit, and of the joints and marrow, and [is] a discerner of the thoughts and intents of the heart.
Јер је жива реч Божија, и јака, и оштрија од сваког мача оштрог с обе стране, и пролази тја до растављања и душе и духа, и зглавака и мозга, и суди мислима и помислима срца.
13 Neither is there any creature that is not manifest in his sight: but all things [are] naked and opened unto the eyes of him with whom we have to do.
И нема твари непознате пред Њиме, него је све голо и откривено пред очима Оног коме говоримо.
14 Seeing then that we have a great high priest, that is passed into the heavens, Jesus the Son of God, let us hold fast [our] profession.
Имајући, дакле, великог Поглавара свештеничког, који је прошао небеса, Исуса сина Божијег, да се држимо признања.
15 For we have not an high priest which cannot be touched with the feeling of our infirmities; but was in all points tempted like as [we are, yet] without sin.
Јер немамо Поглавара свештеничког који не може пострадати с нашим слабостима, него који је у свачему искушан као и ми, осим греха.
16 Let us therefore come boldly unto the throne of grace, that we may obtain mercy, and find grace to help in time of need.
Да приступимо, дакле, слободно к престолу благодати, да примимо милост и нађемо благодат за време кад нам затреба помоћ.
