2 Corinthians 3
1 Do we begin again to commend ourselves? or need we, as some [others], epistles of commendation to you, or [letters] of commendation from you?
Почињемо ли се опет сами хвалити вама? Или требамо као неки препоручене посланице на вас или од вас?
2 Ye are our epistle written in our hearts, known and read of all men:
Јер сте ви наша посланица написана у срцима нашим, коју познају и читају сви људи;
3 [Forasmuch as ye are] manifestly declared to be the epistle of Christ ministered by us, written not with ink, but with the Spirit of the living God; not in tables of stone, but in fleshy tables of the heart.
Који сте се показали да сте посланица Христова, коју смо ми служећи написали не мастилом него Духом Бога Живога, не на каменим даскама него на месним даскама срца.
4 And such trust have we through Christ to God-ward:
А такво поуздање имамо кроз Христа у Бога,
5 Not that we are sufficient of ourselves to think any thing as of ourselves; but our sufficiency [is] of God;
Не да смо врсни од себе помислити шта, као од себе, него је наша врсноћа од Бога;
6 Who also hath made us able ministers of the new testament; not of the letter, but of the spirit: for the letter killeth, but the spirit giveth life.
Који и учини нас врсним да будемо слуге новом завету, не по слову него по духу; јер слово убија, а дух оживљује.
7 But if the ministration of death, written [and] engraven in stones, was glorious, so that the children of Israel could not stedfastly behold the face of Moses for the glory of his countenance; which [glory] was to be done away:
Ако ли служба смрти која је у камењу изрезана словима, би у слави да синови Израиљеви не могоше погледати на лице Мојсијево од славе лица његовог која престаје:
8 How shall not the ministration of the spirit be rather glorious?
А камоли неће много већма служба духа бити у слави?
9 For if the ministration of condemnation [be] glory, much more doth the ministration of righteousness exceed in glory.
Јер кад је служба осуђења слава, много већма изобилује служба правде у слави.
10 For even that which was made glorious had no glory in this respect, by reason of the glory that excelleth.
Јер и није славно што се прослави с ове стране према превеликој слави.
11 For if that which is done away [was] glorious, much more that which remaineth [is] glorious.
Јер кад је славно оно што престаје, много ће већма бити у слави оно што остаје.
12 Seeing then that we have such hope, we use great plainness of speech:
Имајући дакле такву наду с великом слободом радимо;
13 And not as Moses, [which] put a vail over his face, that the children of Israel could not stedfastly look to the end of that which is abolished:
И не као што Мојсије меташе покривало на лице своје, да не би могли синови Израиљеви гледати свршетак онога што престаје.
14 But their minds were blinded: for until this day remaineth the same vail untaken away in the reading of the old testament; which [vail] is done away in Christ.
Но заслепише помисли њихове; јер до самог овог дана стоји оно покривало неоткривено у читању старог завета, јер у Христу престаје.
15 But even unto this day, when Moses is read, the vail is upon their heart.
Него до данас кад се чита Мојсије, покривало на срцу њиховом стоји.
16 Nevertheless when it shall turn to the Lord, the vail shall be taken away.
А кад се обрате ка Господу, узеће се покривало.
17 Now the Lord is that Spirit: and where the Spirit of the Lord [is], there [is] liberty.
А Господ је Дух: а где је Дух онде је слобода.
18 But we all, with open face beholding as in a glass the glory of the Lord, are changed into the same image from glory to glory, [even] as by the Spirit of the Lord.
Ми пак сви који откривеним лицем гледамо славу Господњу, преображавамо се у оно исто обличје из славе у славу, као од Господњег Духа.
