2 Corinthians 2

1 But I determined this with myself, that I would not come again to you in heaviness.

Ово пак судих у себи да опет не дођем к вама у жалости.

2 For if I make you sorry, who is he then that maketh me glad, but the same which is made sorry by me?

Јер ако ја чиним жалост вама, ко је који ће мене веселити осим оног који прима жалост од мене?

3 And I wrote this same unto you, lest, when I came, I should have sorrow from them of whom I ought to rejoice; having confidence in you all, that my joy is [the joy] of you all.

И писах вам ово исто, да кад дођем не примим жалост на жалост, а за које би ваљало да се веселим надајући се на све вас да је моја радост свих вас.

4 For out of much affliction and anguish of heart I wrote unto you with many tears; not that ye should be grieved, but that ye might know the love which I have more abundantly unto you.

Јер од бриге многе и туге срца написах вам с многим сузама, не да бисте се ожалостили него да бисте познали љубав коју имам изобилно к вама.

5 But if any have caused grief, he hath not grieved me, but in part: that I may not overcharge you all.

Ако ли је ко мене ражалио, не ражали мене, до неколико, да не отежам свима вама.

6 Sufficient to such a man [is] this punishment, which [was inflicted] of many.

Јер је довољно таквоме кар овај од многих.

7 So that contrariwise ye [ought] rather to forgive [him], and comfort [him], lest perhaps such a one should be swallowed up with overmuch sorrow.

Зато ви, насупрот, већма да опраштате и тешите, да такав како не падне у превелику жалост.

8 Wherefore I beseech you that ye would confirm [your] love toward him.

Зато вас молим, утврдите к њему љубав.

9 For to this end also did I write, that I might know the proof of you, whether ye be obedient in all things.

Јер вам зато и писах, да познам поштење ваше јесте ли у свачему послушни.

10 To whom ye forgive any thing, I [forgive] also: for if I forgave any thing, to whom I forgave [it], for your sakes [forgave I it] in the person of Christ;

А коме ви шта опростите оном опраштам и ја; јер ја ако шта коме опростих, опростих му вас ради место Исуса Христа,

11 Lest Satan should get an advantage of us: for we are not ignorant of his devices.

Да нас не превари сотона; јер знамо шта он мисли.

12 Furthermore, when I came to Troas to [preach] Christ’s gospel, and a door was opened unto me of the Lord,

А кад дођох у Троаду да проповедам јеванђеље Христово, и отворише ми се врата у Господу,

13 I had no rest in my spirit, because I found not Titus my brother: but taking my leave of them, I went from thence into Macedonia.

Не имадох мира у духу свом, не нашавши Тита, брата свог; него опростивши се с њима изиђох у Македонију.

14 Now thanks [be] unto God, which always causeth us to triumph in Christ, and maketh manifest the savour of his knowledge by us in every place.

Али хвала Богу који свагда нама даје победу у Христу Исусу, и кроз нас јавља мирис познања свог на сваком месту.

15 For we are unto God a sweet savour of Christ, in them that are saved, and in them that perish:

Јер смо ми Христов мирис Богу и међу онима који се спасавају и који гину:

16 To the one [we are] the savour of death unto death; and to the other the savour of life unto life. And who [is] sufficient for these things?

Једнима дакле мирис смртни за смрт, а другима мирис животни за живот. И за ово ко је вредан?

17 For we are not as many, which corrupt the word of God: but as of sincerity, but as of God, in the sight of God speak we in Christ.

Јер ми нисмо као многи који нечисто проповедају реч Божију, него из чистоте, и као из Бога, пред Богом, у Христу говоримо.