< Аюп 29 >

1 Аюп баянини давамлаштуруп мундақ деди: —
Entonces Job respondió:
2 «Аһ, әһвалим илгәрки айлардикидәк болсиди, Тәңри мәндин хәвәр алған күнләрдикидәк болсиди!
Ojalá volviera a ser como en meses pasados, como en los días cuando ʼElohim me vigilaba,
3 У чағда Униң чириғи бешимға нур чачқан, Униң йоруқлуғи билән қараңғулуқтин өтүп кәткән болаттим!
cuando su lámpara estaba sobre mi cabeza y a su luz yo caminaba en la oscuridad,
4 Бу ишлар мән қиран вақтимда, Йәни Тәңри чедиримда маңа сирдаш [дост] болған вақитта болған еди!
aquellos días de mi vigor cuando la amistad íntima de ʼElohim velaba sobre mi vivienda,
5 Һәммигә Қадир мән билән биллә болған, Мениң яш балилирим әтрапимда болған;
cuando ʼEL-Shadday aún estaba conmigo, y mis hijos alrededor de mí,
6 Мениң басқан қәдәмлирим сериқ майға чөмүлгән; Йенимдики таш мән үчүн зәйтун май дәрияси болуп аққан;
cuando mis pasos eran lavados con mantequilla y la roca me derramaba ríos de aceite,
7 Шәһәр дәрвазисиға чиққан вақтимда, Кәң мәйданда орнум тәйярланғанда,
cuando iba a la puerta de la ciudad y en la plaza preparaba mi asiento.
8 Яшлар мени көрүпла әйминип өзлирини чәткә алатти, Қерилар болса орнидин туратти,
Los jóvenes me veían y se escondían. Los ancianos se levantaban y permanecían en pie.
9 Шаһзадиләрму гәптин тохтап, Қоли билән ағзини етивалатти.
Los magistrados detenían sus palabras y ponían la mano sobre sus bocas.
10 Ақсүйәкләрму тиничлинип, Тилини таңлийиға чапливалатти.
La voz de los nobles enmudecía y su lengua se les pegaba al paladar.
11 Қулақ сөзүмни аңлисила, маңа бәхит тиләйтти, Көз мени көрсила маңа яхши гувалиқ берәтти.
Los oídos que me escuchaban me llamaban bienaventurado, y los ojos que me miraban daban testimonio a mi favor.
12 Чүнки мән маңа һимайә бол дәп йелинған езилгүчиләрни, Панаһсиз қалған житим-йесирларниму қутқузуп тураттим.
Porque yo libraba al pobre que clamaba y al huérfano que no tenía ayudador.
13 Һалак болай дегән киши маңа бәхит тиләйтти; Мән тул хотунниң көңлини шатландуруп нахша яңратқузаттим.
La bendición del que iba a perecer caía sobre mí, y daba alegría al corazón de la viuda.
14 Мән һәққанийлиқни тон қилип кийивалдим, У мени өз гәвдиси қилди. Адаләтлигим маңа йепинча һәм сәллә болған.
Me vestía de rectitud y con ella me cubría. Mi justicia era como un manto y un turbante.
15 Мән корға көз болаттим, Токурға пут болаттим.
Yo era ojos para el ciego y pies para el cojo.
16 Йоқсулларға ата болаттим, Маңа натонуш кишиниң дәвасиниму тәкшүрүп чиқаттим.
Era padre de los menesterosos. Me informaba con diligencia de la causa que no entendía.
17 Мән адаләтсизниң һиңгайған чишлирини чеқип ташлайттим, Олҗисини чишлиридин елип кетәттим.
Rompía las quijadas del perverso y de sus dientes arrancaba la presa.
18 Һәм: «Мениң күнлирим қумдәк көп болуп, Өз угамда раһәт ичидә өлимән» дәйттим;
Me decía: En mi nido moriré, y como la arena multiplicaré mis días.
19 Һәм: «Йилтизим суларғичә тартилип бариду, Шәбнәм пүтүн кечичә шехимға чаплишип ятиду;
Mi raíz se extendía hacia las aguas, y el rocío pernoctaba en mi ramaje.
20 Шөһритим һәрдайим мәндә йеңилинип туриду, Қолумдики оқяйим һәрдайим йеңи болуп туриду» дәйттим.
Mi honra se renovaba en mí, y mi arco se fortalecía en mi mano.
21 Адәмләр маңа қулақ салатти, күтүп туратти; Несиһәтлирини аңлай дәп сүкүт ичидә туратти.
Me escuchaban, esperaban y guardaban silencio ante mi consejo.
22 Мән гәп қилғандин кейин улар қайта гәп қилмайтти, Сөзлирим уларниң үстигә шәбнәм болуп чүшәтти.
Después de mi palabra no replicaban. Mi razón destilaba sobre ellos.
23 Улар ямғурларни күткәндәк мени күтәтти, Кишиләр [вақтида яққан] «кейинки ямғур»ни қарши алғандәк сөзлиримни ағзини ечип ичәтти!
La esperaban como a la lluvia temprana, y abrían su boca como a la lluvia tardía.
24 Үмүтсизләнгинидә мән уларға қарап күлүмсирәйттим, Йүзүмдики нурни улар йәргә чүшурмәйтти.
Si me reía con ellos, no lo creían, y no tenían en menos la luz de mi semblante.
25 Мән уларға йолини таллап көрситип берәттим, Уларниң арисида каттиваш болуп олтираттим, Қошунлири арисида турған падишадәк яшайттим, Бирақ буниң билән матәм тутидиғанларға тәсәлли йәткүзгүчиму болаттим».
Yo les escogía el camino, y me sentaba entre ellos como su jefe. Yo vivía como un rey en medio de su tropa, como el que consuela a los que están de duelo.

< Аюп 29 >