Књига о Јову 29
1 Још настави Јов беседу своју и рече:
Iyyoob haasaa isaa itti fufee akkana jedhe:
2 О да бих био као пређашњих месеца, као оних дана кад ме Бог чуваше,
“Ani jiʼoota darban, bara Waaqni na eege sana akkamin hawwa ture,
3 Кад светљаше свећом својом над главом мојом, и при виделу Његовом хођах по мраку,
yeroo ibsaan isaa mataa koo irratti ife, anis ifa isaatiin dukkana keessa darbee yeroon deeme,
4 Како бејах за младости своје, кад тајна Божија беше у шатору мом,
yeroo ani nama jabaa ture, yeroo michummaan Waaqaa mana koo eebbise,
5 Кад још беше Свемогући са мном, и деца моја око мене,
yeroo Waaqni Waan Hunda Dandaʼu na wajjin ture, yeroo ijoolleen koo naannoo koo turan,
6 Кад се траг мој обливаше маслом, и стена ми точаше уље потоцима,
yeroo daandiin koo dhadhaadhaan jiifame, yeroo kattaanis laga zayitii ejersaa naaf yaase.
7 Кад излажах на врата кроз град, и на улици намештах себи столицу:
“Yeroo ani gara karra magaalaatti gad baʼee oobdii sabaa keessa barcuma koo irra taaʼe,
8 Младићи видећи ме уклањаху се, а старци устајаху и стајаху,
dargaggeeyyiin na arganii karaa irraa goru; maanguddoonnis kaʼanii dhaabatu ture;
9 Кнезови престајаху говорити и метаху руку на уста своја,
hangafoonni sabaa dubbii afaanitti qabatanii harka isaanii afaan irra kaaʼatu ture;
10 Управитељи устезаху глас свој и језик им пријањаше за грло.
sagaleen namoota bebeekamoo hin dhagaʼamu ture; arrabni isaaniis laagaa isaaniitti ni maxxana ture.
11 Јер које ме ухо чујаше, називаше ме блаженим; и које ме око виђаше, сведочаше ми
Namni na dhagaʼu kam iyyuu na jaja; kanneen na arganis na galateeffatu ture;
12 Да избављам сиромаха који виче, и сироту и који нема никог да му помогне;
ani hiyyeessa gargaarsa barbaachaaf booʼu, nama abbaa hin qabne kan namni isa gargaaru tokko iyyuu hin jirre fureeraatii.
13 Благослов оног који пропадаше долажаше на ме, и удовици срце распевах;
Namni duʼuu gaʼe na eebbiseera; ani akka garaan haadha hiyyeessaa gammachuun ililchus godheera.
14 У правду се облачих и она ми беше одело, као плашт и као венац беше ми суд мој.
Qajeelummaa akka uffata kootti uffadheera; murtiin qajeelaan immoo uffata koo fi marata mataa koo ture.
15 Око бејах слепом и нога хромом.
Ani nama jaameef ija, okkolaaf immoo miilla taʼeen ture.
16 Отац бејах убогима, и разбирах за распру за коју не знах.
Ani rakkataadhaaf abbaan ture; nama ormaatiif illee nan falman ture.
17 И разбијах кутњаке неправеднику, и из зуба му истрзах грабеж.
Qarriffaa nama hamaa nan cabse; waan inni qabates afaan isaatii buuseera.
18 Зато говорах: У свом ћу гнезду умрети, и биће ми дана као песка.
“Ani akkana jedheen yaadee ture; ‘Manuma koo keessattin duʼa; barri jireenya kootiis akkuma cirrachaa baayʼata.
19 Корен мој пружаше се крај воде, роса биваше по сву ноћ на мојим гранама.
Hiddi koo gad fagaatee bishaan qaqqaba; fixeensis halkan guutuu dameewwan koo irra bula.
20 Слава моја подмлађиваше се у мене, и лук мој у руци мојој понављаше се.
Ulfinni koo na keessatti haaraa taʼee jiraata; iddaanis harka koo keessatti haaromfama.’
21 Слушаху ме и чекаху, и ћутаху на мој савет.
“Namoonni calʼisanii gorsa koo eeggachaa abdiidhaan na dhaggeeffatu.
22 После мојих речи нико не проговараше, тако их натапаше беседа моја.
Erga ani dubbadhee booddee isaan deebiʼanii hin dubbanne; dubbiin koos akka gaariitti gurra isaanii seena ture.
23 Јер ме чекаху као дажд, и уста своја отвараху као на позни дажд.
Isaan akkuma nama bokkaa eeggatuutti na eeggatan; dubbii koos akkuma bokkaa arfaasaa dhugan.
24 Кад бих се насмејао на њих, не вероваху, и сјајност лица мог не разгоњаху.
Yeroo ani isaaniif seequtti isaan hin amanne; ifni fuula koos isaaniif waan guddaa ture.
25 Кад бих отишао к њима, седах у зачеље, и бејах као цар у војсци, кад теши жалосне.
Ani karaa isaaniif filee akka hangafa isaaniitti nan taaʼe; akka mootii loltoota isaa gidduu jiraatuutti nan jiraadhe; ani akka nama warra booʼan jajjabeessuus taʼe.
