Philippians 2
1 If [there be] therefore any consolation in Christ, if any comfort of love, if any fellowship of the Spirit, if any bowels and mercies,
Ако има дакле које поучење у Христу, или ако има која утеха љубави, ако има која заједница духа, ако има које срце жалостиво и милост,
2 Fulfil ye my joy, that ye be likeminded, having the same love, [being] of one accord, of one mind.
Испуните моју радост, да једно мислите, једну љубав имате, једнодушни и једномислени:
3 [Let] nothing [be done] through strife or vainglory; but in lowliness of mind let each esteem other better than themselves.
Ништа не чините успркос или за празну славу; него понизношћу чините један другог већег од себе.
4 Look not every man on his own things, but every man also on the things of others.
Не гледајте сваки за своје, него и за других.
5 Let this mind be in you, which was also in Christ Jesus:
Јер ово да се мисли међу вама шта је и у Христу Исусу,
6 Who, being in the form of God, thought it not robbery to be equal with God:
Који, ако је и био у обличју Божијем, није се отимао да се упореди с Богом;
7 But made himself of no reputation, and took upon him the form of a servant, and was made in the likeness of men:
Него је понизио сам себе узевши обличје слуге, поставши као и други људи и на очи нађе се као човек.
8 And being found in fashion as a man, he humbled himself, and became obedient unto death, even the death of the cross.
Понизио сам себе поставши послушан до саме смрти, а смрти крстове.
9 Wherefore God also hath highly exalted him, and given him a name which is above every name:
Зато и Бог Њега повиси, и дарова Му име које је веће од сваког имена.
10 That at the name of Jesus every knee should bow, of [things] in heaven, and [things] in earth, and [things] under the earth;
Да се у име Исусово поклони свако колено оних који су на небу и на земљи и под земљом;
11 And [that] every tongue should confess that Jesus Christ [is] Lord, to the glory of God the Father.
И сваки језик да призна да је Господ Исус Христос на славу Бога Оца.
12 Wherefore, my beloved, as ye have always obeyed, not as in my presence only, but now much more in my absence, work out your own salvation with fear and trembling.
Тако, љубазни моји, као што ме свагда слушасте, не само кад сам код вас, него и сад много већма кад нисам код вас, градите спасење своје са страхом и дрхтањем.
13 For it is God which worketh in you both to will and to do of [his] good pleasure.
Јер је Бог што чини у вама да хоћете и учините као што Му је угодно.
14 Do all things without murmurings and disputings:
Све чините без вике и премишљања.
15 That ye may be blameless and harmless, the sons of God, without rebuke, in the midst of a crooked and perverse nation, among whom ye shine as lights in the world;
Да будете прави и цели, деца Божја без мане усред рода неваљалог и поквареног, у коме светлите као видела на свету,
16 Holding forth the word of life; that I may rejoice in the day of Christ, that I have not run in vain, neither laboured in vain.
Придржавајући реч живота, на моју хвалу за дан Христов, да ми не буде узалуд трчање и труд.
17 Yea, and if I be offered upon the sacrifice and service of your faith, I joy, and rejoice with you all.
Но ако и жртвован будем на жртву и службу вере ваше, радујем се, и радујем се с вама свима.
18 For the same cause also do ye joy, and rejoice with me.
Тако и ви радујте се и будите са мном радосни.
19 But I trust in the Lord Jesus to send Timotheus shortly unto you, that I also may be of good comfort, when I know your state.
А надам се у Господа Исуса да ћу скоро послати к вама Тимотија, да се и ја развеселим разабравши како сте ви.
20 For I have no man likeminded, who will naturally care for your state.
Јер ниједног немам једнаке мисли са собом који се управо брине за вас.
21 For all seek their own, not the things which are Jesus Christ’s.
Јер сви траже шта је њихово, а не шта је Христа Исуса.
22 But ye know the proof of him, that, as a son with the father, he hath served with me in the gospel.
А његово поштење познајете, јер као дете оцу са мном је послужио у јеванђељу.
23 Him therefore I hope to send presently, so soon as I shall see how it will go with me.
Њега, дакле, надам се да ћу послати одмах како разберем шта је за мене.
24 But I trust in the Lord that I also myself shall come shortly.
А надам се у Господу да ћу и сам скоро доћи к вама.
25 Yet I supposed it necessary to send to you Epaphroditus, my brother, and companion in labour, and fellowsoldier, but your messenger, and he that ministered to my wants.
Али нађох за потребно да пошаљем к вама брата Епафродита, свог помагача и другара у војевању, а вашег посланика и слугу моје потребе;
26 For he longed after you all, and was full of heaviness, because that ye had heard that he had been sick.
Јер жељаше од срца вас све да види, и жаљаше што сте чули да је боловао.
27 For indeed he was sick nigh unto death: but God had mercy on him; and not on him only, but on me also, lest I should have sorrow upon sorrow.
Јер беше болестан до смрти; но Бог помилова га, не само њега него и мене, да ми не дође жалост на жалост.
28 I sent him therefore the more carefully, that, when ye see him again, ye may rejoice, and that I may be the less sorrowful.
Зато га послах скорије, да се обрадујете кад га опет видите, и мени да олакша мало.
29 Receive him therefore in the Lord with all gladness; and hold such in reputation:
Примите га, дакле, у Господу са сваком радости, и такве поштујте;
30 Because for the work of Christ he was nigh unto death, not regarding his life, to supply your lack of service toward me.
Јер за дело Христово дође до саме смрти, не маривши за свој живот да накнади у служби мојој што вас немам.
