Acts 27
1 And when it was determined that we should sail into Italy, they delivered Paul and certain other prisoners unto [one] named Julius, a centurion of Augustus’ band.
И као што би одређено да идемо у Талијанску, предаше и Павла и друге неке сужње капетану, по имену Јулију, од ћесареве чете.
2 And entering into a ship of Adramyttium, we launched, meaning to sail by the coasts of Asia; [one] Aristarchus, a Macedonian of Thessalonica, being with us.
А кад уђосмо у лађу адрамитску да пловимо у азијска места, отискосмо се; и с нама беше Аристарх Македонац из Солуна.
3 And the next [day] we touched at Sidon. And Julius courteously entreated Paul, and gave [him] liberty to go unto his friends to refresh himself.
И други дан дођосмо у Сидон. И Јулије држаше Павла лепо, и допусти му да одлази к својим пријатељима и да га послужују.
4 And when we had launched from thence, we sailed under Cyprus, because the winds were contrary.
И оданде одвезавши се допловисмо у Кипар, јер ветрови беху противни.
5 And when we had sailed over the sea of Cilicia and Pamphylia, we came to Myra, [a city] of Lycia.
И препловивши пучину киликијску и памфилијску дођосмо у Миру ликијску.
6 And there the centurion found a ship of Alexandria sailing into Italy; and he put us therein.
И онде нашавши капетан лађу александријску која плови у Талијанску, метну нас у њу.
7 And when we had sailed slowly many days, and scarce were come over against Cnidus, the wind not suffering us, we sailed under Crete, over against Salmone;
И пловивши много дана споро, и једва дошавши према Книду, јер нам ветар не даваше, допловисмо под Крит код Салмоне.
8 And, hardly passing it, came unto a place which is called The fair havens; nigh whereunto was the city [of] Lasea.
И једва се возећи поред краја, дођосмо на једно место које се зове Добра Пристаништа, код ког близу беше град Ласеја.
9 Now when much time was spent, and when sailing was now dangerous, because the fast was now already past, Paul admonished [them],
А пошто прође много времена, и већ пловљење не беше без страха, јер и пост већ беше прошао, саветоваше Павле
10 And said unto them, Sirs, I perceive that this voyage will be with hurt and much damage, not only of the lading and ship, but also of our lives.
Говорећи им: Људи! Видим да ће пловљење бити с муком и великом штетом не само товара и лађе него и душа наших.
11 Nevertheless the centurion believed the master and the owner of the ship, more than those things which were spoken by Paul.
Али капетан послуша већма крманоша и господара од лађе неголи Павлове речи.
12 And because the haven was not commodious to winter in, the more part advised to depart thence also, if by any means they might attain to Phenice, [and there] to winter; [which is] an haven of Crete, and lieth toward the south west and north west.
А не будући пристаниште згодно за зимовник, саветоваху многи да се одвезу оданде, не би ли како могли доћи до Финика, и онде да зимују у пристаништу критском, које гледа к југу и к западу.
13 And when the south wind blew softly, supposing that they had obtained [their] purpose, loosing [thence], they sailed close by Crete.
И кад дуну југ, мишљаху да им се воља испуни, и подигнувши једра пловљаху покрај Крита.
14 But not long after there arose against it a tempestuous wind, called Euroclydon.
Али не задуго потом дуну, насупрот њему, буран ветар који се зове Евроклидон.
15 And when the ship was caught, and could not bear up into the wind, we let [her] drive.
А кад се лађа оте, и не могаше се ветру противити, предадосмо је валовима и ношаху нас.
16 And running under a certain island which is called Clauda, we had much work to come by the boat:
А кад прођосмо мимо једно острво које се зове Клауда, једва могосмо удржати чамац,
17 Which when they had taken up, they used helps, undergirding the ship; and, fearing lest they should fall into the quicksands, strake sail, and so were driven.
Који извукавши, свакојако помагаху, те га привезасмо одозго за лађу; а бојећи се да не удари на пруд, спустисмо једра, и тако се плављасмо.
18 And we being exceedingly tossed with a tempest, the next [day] they lightened the ship;
А кад нам веома досађиваше бура сутрадан избациваху товаре.
19 And the third [day] we cast out with our own hands the tackling of the ship.
И у трећи дан својим рукама избацисмо алат лађарски.
20 And when neither sun nor stars in many days appeared, and no small tempest lay on [us], all hope that we should be saved was then taken away.
А кад се ни сунце ни звезде за много дана не показаше, и бура не мала навалила, беше пропала сва нада да ћемо се избавити.
21 But after long abstinence Paul stood forth in the midst of them, and said, Sirs, ye should have hearkened unto me, and not have loosed from Crete, and to have gained this harm and loss.
И кад се задуго није јело, онда Павле ставши преда њих рече: Требаше дакле, о људи! Послушати мене, и не отискивати се од Крита, и не имати ове муке и штете.
22 And now I exhort you to be of good cheer: for there shall be no loss of [any man’s] life among you, but of the ship.
И ево сад вас молим да будете добре воље: јер ниједна душа од вас неће пропасти осим лађе;
23 For there stood by me this night the angel of God, whose I am, and whom I serve,
Јер у ову ноћ стаде преда ме анђео Бога ког сам ја и коме служим,
24 Saying, Fear not, Paul; thou must be brought before Cæsar: and, lo, God hath given thee all them that sail with thee.
Говорећи: Не бој се, Павле! Ваља ти доћи пред ћесара; и ево ти дарова Бог све који се возе с тобом.
25 Wherefore, sirs, be of good cheer: for I believe God, that it shall be even as it was told me.
Зато не бојте се, људи; јер верујем Богу да ће тако бити као што ми би речено.
26 Howbeit we must be cast upon a certain island.
Али ваља нам доћи на једно острво.
27 But when the fourteenth night was come, as we were driven up and down in Adria, about midnight the shipmen deemed that they drew near to some country;
А кад би четрнаеста ноћ, и ми се у поноћи плављасмо по адријанској пучини, помислише лађари да се приближују к некаквој земљи.
28 And sounded, and found [it] twenty fathoms: and when they had gone a little further, they sounded again, and found [it] fifteen fathoms.
И измеривши дубину нађоше двадесет хвати; и прошавши мало опет измерише, и нађоше петнаест хвати.
29 Then fearing lest we should have fallen upon rocks, they cast four anchors out of the stern, and wished for the day.
Онда бојећи се да како не ударе на прудовита места бацише са стражњег краја лађе четири ленгера, па се мољасмо Богу да сване.
30 And as the shipmen were about to flee out of the ship, when they had let down the boat into the sea, under colour as though they would have cast anchors out of the foreship,
А кад лађари гледаху да побегну из лађе, и спустише чамац у море изговарајући се као да хоће с предњег краја да спусте ленгере,
31 Paul said to the centurion and to the soldiers, Except these abide in the ship, ye cannot be saved.
Рече Павле капетану и војницима: Ако ови не остану у лађи, ви не можете живи остати.
32 Then the soldiers cut off the ropes of the boat, and let her fall off.
Тада војници одрезаше ужа на чамцу и пустише га те паде.
33 And while the day was coming on, Paul besought [them] all to take meat, saying, This day is the fourteenth day that ye have tarried and continued fasting, having taken nothing.
А кад хтеде да сване, мољаше Павле све да једу, говорећи: Четрнаести је дан данас како чекате и не једући живите ништа не окусивши.
34 Wherefore I pray you to take [some] meat: for this is for your health: for there shall not an hair fall from the head of any of you.
Зато вас молим да једете: јер је то за ваше здравље. А ни једном од вас длака с главе неће отпасти.
35 And when he had thus spoken, he took bread, and gave thanks to God in presence of them all: and when he had broken [it], he began to eat.
И рекавши ово узе хлеб, и даде хвалу Богу пред свима, и преломивши стаде јести.
36 Then were they all of good cheer, and they also took [some] meat.
Онда се сви развеселивши и они једоше.
37 And we were in all in the ship two hundred threescore and sixteen souls.
А у лађи беше нас душа свега двеста и седамдесет и шест.
38 And when they had eaten enough, they lightened the ship, and cast out the wheat into the sea.
И наситивши се јела, олакшаше лађу избацивши пшеницу у море.
39 And when it was day, they knew not the land: but they discovered a certain creek with a shore, into the which they were minded, if it were possible, to thrust in the ship.
А кад би дан не познаваху земље; него угледаше некакав залив с песком, на који се договорише ако буде могуће, да извуку лађу.
40 And when they had taken up the anchors, they committed [themselves] unto the sea, and loosed the rudder bands, and hoised up the mainsail to the wind, and made toward shore.
И подигнувши ленгере вожаху се по мору, и одрешивши ужа на крмама, и раширивши мало једро према ветрићу који дуваше, вожасмо се крају.
41 And falling into a place where two seas met, they ran the ship aground; and the forepart stuck fast, and remained unmoveable, but the hinder part was broken with the violence of the waves.
А кад дођосмо као на један језик, где се море као раздељује, насади се лађа; и предњи крај, који се насади, оста тврд да се не може помакнути, а крма се разбијаше од силе валова.
42 And the soldiers’ counsel was to kill the prisoners, lest any of them should swim out, and escape.
А војници се договорише да побију сужње, да који не исплива и не утече.
43 But the centurion, willing to save Paul, kept them from [their] purpose; and commanded that they which could swim should cast [themselves] first [into the sea], and get to land:
Али капетан желећи сачувати Павла забрани њихов договор, и заповеди онима који знаху пливати да искоче најпре, и да изиђу на земљу;
44 And the rest, some on boards, and some on [broken pieces] of the ship. And so it came to pass, that they escaped all safe to land.
А остали једни на даскама а једни на чему од лађе. И тако изиђоше сви живи на земљу.
