Acts 20
1 And after the uproar was ceased, Paul called unto [him] the disciples, and embraced [them], and departed for to go into Macedonia.
А пошто се утиша буна, дозва Павле ученике, и утешивши их опрости се с њима, и изиђе да иде у Македонију.
2 And when he had gone over those parts, and had given them much exhortation, he came into Greece,
И прошавши оне земље, и световавши их многим речима, дође у Грчку.
3 And [there] abode three months. And when the Jews laid wait for him, as he was about to sail into Syria, he purposed to return through Macedonia.
Поживевши пак онамо три месеца стадоше му Јевреји радити о глави кад хтеде да се одвезе у Сирију, и намисли да се врати преко Македоније.
4 And there accompanied him into Asia Sopater of Berea; and of the Thessalonians, Aristarchus and Secundus; and Gaius of Derbe, and Timotheus; and of Asia, Tychicus and Trophimus.
И пође с њим до Азије Сосипатар Пиров из Верије, и Аристарх и Секунд из Солуна, и Гај из Дерве и Тимотије, и Тихик и Трофим из Азије.
5 These going before tarried for us at Troas.
Ови отишавши напред чекаху нас у Троади.
6 And we sailed away from Philippi after the days of unleavened bread, and came unto them to Troas in five days; where we abode seven days.
А ми се одвезосмо после дана пресних хлебова из Филибе, и дођосмо к њима у Троаду за пет дана, и онде остасмо седам дана.
7 And upon the first [day] of the week, when the disciples came together to break bread, Paul preached unto them, ready to depart on the morrow; and continued his speech until midnight.
А у први дан недеље, кад се сабраше ученици да ломе хлеб, говораше им Павле, јер хтеде сутрадан да пође, и протеже беседу до поноћи.
8 And there were many lights in the upper chamber, where they were gathered together.
И беху многе свеће горе у соби где се бејасмо сабрали.
9 And there sat in a window a certain young man named Eutychus, being fallen into a deep sleep: and as Paul was long preaching, he sunk down with sleep, and fell down from the third loft, and was taken up dead.
А сеђаше на прозору једно момче, по имену Евтих, надвладано од тврдог сна, и кад Павле говораше много, наже се у сну и паде доле с трећег пода, и дигоше га мртва.
10 And Paul went down, and fell on him, and embracing [him] said, Trouble not yourselves; for his life is in him.
А Павле сишавши паде на њ, и загрливши га рече: Не буните се, јер је душа његова у њему.
11 When he therefore was come up again, and had broken bread, and eaten, and talked a long while, even till break of day, so he departed.
Онда изиђе горе, и преломивши хлеб окуси, и довољно говори до саме зоре, и тако отиде.
12 And they brought the young man alive, and were not a little comforted.
А момче доведоше живо, и утешише се не мало.
13 And we went before to ship, and sailed unto Assos, there intending to take in Paul: for so had he appointed, minding himself to go afoot.
А ми дошавши у лађу одвезосмо се у Ас, и оданде хтесмо да узмемо Павла; јер тако беше заповедио, хотећи сам да иде пешице.
14 And when he met with us at Assos, we took him in, and came to Mitylene.
А кад се саста с нама у Асу, узесмо га, и дођосмо у Митилину.
15 And we sailed thence, and came the next [day] over against Chios; and the next [day] we arrived at Samos, and tarried at Trogyllium; and the next [day] we came to Miletus.
И оданде одвезавши се дођосмо сутрадан према Хију; а други дан одвезосмо се у сам, и ноћисмо у Тригилију; и сутрадан дођосмо у Милит.
16 For Paul had determined to sail by Ephesus, because he would not spend the time in Asia: for he hasted, if it were possible for him, to be at Jerusalem the day of Pentecost.
Јер Павле намисли да прођемо мимо Ефес да се не би задржао у Азији; јер хићаше, ако буде могуће, да буде о Тројичину дне у Јерусалиму.
17 And from Miletus he sent to Ephesus, and called the elders of the church.
Али из Милита посла у Ефес и дозва старешине црквене.
18 And when they were come to him, he said unto them, Ye know, from the first day that I came into Asia, after what manner I have been with you at all seasons,
И кад дођоше к њему, рече им: Ви знате од првог дана кад дођох у Азију како с вама једнако бих
19 Serving the Lord with all humility of mind, and with many tears, and temptations, which befell me by the lying in wait of the Jews:
Служећи Господу са сваком понизности и многим сузама и напастима које ми се догодише од Јевреја који ми рађаху о глави;
20 [And] how I kept back nothing that was profitable [unto you], but have shewed you, and have taught you publickly, and from house to house,
Како ништа корисно не изоставих да вам не кажем и да вас научим пред народом и по кућама,
21 Testifying both to the Jews, and also to the Greeks, repentance toward God, and faith toward our Lord Jesus Christ.
Сведочећи и Јеврејима и Грцима покајање к Богу и веру у Господа нашег Исуса Христа.
22 And now, behold, I go bound in the spirit unto Jerusalem, not knowing the things that shall befall me there:
И сад ево ја свезан Духом идем у Јерусалим не знајући шта ће ми се у њему догодити;
23 Save that the Holy Ghost witnesseth in every city, saying that bonds and afflictions abide me.
Осим да Дух Свети по свим градовима сведочи, говорећи да ме окови и невоље чекају.
24 But none of these things move me, neither count I my life dear unto myself, so that I might finish my course with joy, and the ministry, which I have received of the Lord Jesus, to testify the gospel of the grace of God.
Али се низашта не бринем, нити марим за свој живот, него да свршим течење своје с радошћу и службу коју примих од Господа Исуса: да посведочим јеванђеље благодати Божје.
25 And now, behold, I know that ye all, among whom I have gone preaching the kingdom of God, shall see my face no more.
И ево сад знам да више нећете видети моје лице, ви сви по којима пролазих проповедајући царство Божје.
26 Wherefore I take you to record this day, that I [am] pure from the blood of all [men].
Зато вам сведочим у данашњи дан да сам ја чист од крви свију;
27 For I have not shunned to declare unto you all the counsel of God.
Јер не изоставих да покажем вољу Божју.
28 Take heed therefore unto yourselves, and to all the flock, over the which the Holy Ghost hath made you overseers, to feed the church of God, which he hath purchased with his own blood.
Пазите дакле на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави владикама да пасете цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом;
29 For I know this, that after my departing shall grievous wolves enter in among you, not sparing the flock.
Јер ја ово знам да ће по одласку мом ући међу вас тешки вуци који неће штедети стада;
30 Also of your own selves shall men arise, speaking perverse things, to draw away disciples after them.
И између вас самих постаће људи који ће говорити изврнуту науку да одвраћају ученике за собом.
31 Therefore watch, and remember, that by the space of three years I ceased not to warn every one night and day with tears.
Зато гледајте и опомињите се да три године дан и ноћ не престајах учећи са сузама сваког од вас.
32 And now, brethren, I commend you to God, and to the word of his grace, which is able to build you up, and to give you an inheritance among all them which are sanctified.
И сад вас, браћо, предајем Богу и речи благодати Његове, који може назидати и дати вам наследство међу свима освећенима.
33 I have coveted no man’s silver, or gold, or apparel.
Сребра, или злата, или руха ни у једног не заисках.
34 Yea, ye yourselves know, that these hands have ministered unto my necessities, and to them that were with me.
Сами знате да потреби мојој и оних који су са мном били послужише ове руке моје.
35 I have shewed you all things, how that so labouring ye ought to support the weak, and to remember the words of the Lord Jesus, how he said, It is more blessed to give than to receive.
Све вам показах да се тако ваља трудити и помагати немоћнима, и опомињати се речи Господа Исуса коју Он рече: Много је блаженије давати неголи узимати.
36 And when he had thus spoken, he kneeled down, and prayed with them all.
И ово рекавши клече на колена своја са свима њима и помоли се Богу.
37 And they all wept sore, and fell on Paul’s neck, and kissed him,
А свију стаде велики плач и загрливши Павла целиваху га,
38 Sorrowing most of all for the words which he spake, that they should see his face no more. And they accompanied him unto the ship.
Жалосни највише за реч коју рече да више неће видети лице његово; и отпратише га у лађу.
