2 Corinthians 10

1 Now I Paul myself beseech you by the meekness and gentleness of Christ, who in presence [am] base among you, but being absent am bold toward you:

А сам ја, Павле, молим вас кротости ради и тишине Христове, који сам пред вама понижен према вама, а кад нисам код вас, слободан сам према вама.

2 But I beseech [you], that I may not be bold when I am present with that confidence, wherewith I think to be bold against some, which think of us as if we walked according to the flesh.

Молим пак да ми не буде потребно кад будем код вас, онако слободан бити као што мислим да смем против неких који мисле за нас да по телу живимо;

3 For though we walk in the flesh, we do not war after the flesh:

Јер ако и живимо по телу, не боримо се по телу.

4 (For the weapons of our warfare [are] not carnal, but mighty through God to the pulling down of strong holds; )

Јер оружје нашег војевања није телесно, него силно од Бога на раскопавање градова, да кваримо помисли

5 Casting down imaginations, and every high thing that exalteth itself against the knowledge of God, and bringing into captivity every thought to the obedience of Christ;

И сваку висину која се подиже на познање Божије, и робимо сваки разум за покорност Христу,

6 And having in a readiness to revenge all disobedience, when your obedience is fulfilled.

И у приправности имамо освету за сваку непокорност, кад се изврши ваша покорност.

7 Do ye look on things after the outward appearance? If any man trust to himself that he is Christ’s, let him of himself think this again, that, as he [is] Christ’s, even so [are] we Christ’s.

Гледате ли на оно што вам је пред очима? Ако се ко узда да је Христов нека мисли опет у себи да како је он Христов тако смо и ми Христови.

8 For though I should boast somewhat more of our authority, which the Lord hath given us for edification, and not for your destruction, I should not be ashamed:

Јер ако се шта и више похвалим влашћу нашом коју нам даде Господ на поправљање, а не на кварење ваше, нећу се постидети.

9 That I may not seem as if I would terrify you by letters.

Али да се не покажем као да вас плашим посланицама;

10 For [his] letters, say they, [are] weighty and powerful; but [his] bodily presence [is] weak, and [his] speech contemptible.

Јер су посланице, вели, тешке и јаке, а кад је телом пред нама, слаб је, и реч његова не ваља ништа.

11 Let such an one think this, that, such as we are in word by letters when we are absent, such [will we be] also in deed when we are present.

Ово нека помисли такав да какви смо у речи по посланицама кад нисмо код вас, такви смо и у делу кад смо ту.

12 For we dare not make ourselves of the number, or compare ourselves with some that commend themselves: but they measuring themselves by themselves, and comparing themselves among themselves, are not wise.

Јер не смемо себе мешати или се поредити с другима који хвале сами себе; али кад сами по себи себе мере и пореде сами себе са собом, не разумевају.

13 But we will not boast of things without [our] measure, but according to the measure of the rule which God hath distributed to us, a measure to reach even unto you.

А ми се нећемо хвалити преко мере, него по мери правила ког нам Бог меру раздели да допремо и до вас.

14 For we stretch not ourselves beyond [our measure], as though we reached not unto you: for we are come as far as to you also in [preaching] the gospel of Christ:

Јер се ми далеко не простиремо, као да не досежемо до вас; јер допресмо и до вас с јеванђељем Христовим,

15 Not boasting of things without [our] measure, [that is], of other men’s labours; but having hope, when your faith is increased, that we shall be enlarged by you according to our rule abundantly,

Не хвалећи се преко мере у туђим пословима, имајући пак наду кад узрасте вера ваша да ћемо се у вама величати по правилу свом изобилно,

16 To preach the gospel in the [regions] beyond you, [and] not to boast in another man’s line of things made ready to our hand.

Да у далеким странама од вас проповедимо јеванђеље, и да се не похвалимо оним што је по туђем правилу урађено.

17 But he that glorieth, let him glory in the Lord.

А који се хвали, Господом нека се хвали.

18 For not he that commendeth himself is approved, but whom the Lord commendeth.

Јер онај није ваљан који се сам хвали, него ког Господ хвали.