Псалми 10

1 Зашто, Господе, стојиш далеко, кријеш се кад је невоља?

Why standest thou afar off, O LORD? [why] hidest thou [thyself] in times of trouble?

2 С охолости безбожникове мучи се убоги; хватају се убоги преваром коју измишљају безбожници.

The wicked in [his] pride doth persecute the poor: let them be taken in the devices that they have imagined.

3 Јер се безбожник дичи жељом душе своје, грабљивца похваљује.

For the wicked boasteth of his heart’s desire, and blesseth the covetous, [whom] the LORD abhorreth.

4 Безбожник у обести својој не мари за Господа: "Он не види." Нема Бога у мислима његовим.

The wicked, through the pride of his countenance, will not seek [after God: ] God [is] not in all his thoughts.

5 Свагда су путеви његови криви; за судове Твоје не зна; на непријатеље своје неће ни да гледа.

His ways are always grievous; thy judgments [are] far above out of his sight: [as for] all his enemies, he puffeth at them.

6 У срцу свом каже: Нећу посрнути; зло неће доћи никад.

He hath said in his heart, I shall not be moved: for [I shall] never [be] in adversity.

7 Уста су му пуна неваљалих речи, преваре и увреде, под језиком је његовим мука и погибао.

His mouth is full of cursing and deceit and fraud: under his tongue [is] mischief and vanity.

8 Седи у заседи иза куће; у потаји убија правога; очи његове вребају убогога.

He sitteth in the lurking places of the villages: in the secret places doth he murder the innocent: his eyes are privily set against the poor.

9 Седи у потаји као лав у пећини; седи у заседи да ухвати убогога; хвата убогога увукавши га у мрежу своју.

He lieth in wait secretly as a lion in his den: he lieth in wait to catch the poor: he doth catch the poor, when he draweth him into his net.

10 Притаји се, прилегне, и убоги падају у јаке нокте његове.

He croucheth, [and] humbleth himself, that the poor may fall by his strong ones.

11 Каже у срцу свом: "Бог је заборавио, окренуо је лице своје, неће видети никад."

He hath said in his heart, God hath forgotten: he hideth his face; he will never see [it].

12 Устани Господе! Дигни руку своју, не заборави невољних.

Arise, O LORD; O God, lift up thine hand: forget not the humble.

13 Зашто безбожник да не мари за Бога говорећи у срцу свом да Ти нећеш видети?

Wherefore doth the wicked contemn God? he hath said in his heart, Thou wilt not require [it].

14 Ти видиш; јер гледаш увреде и муке и пишеш их на руци. Теби предаје себе убоги; сироти Ти си помоћник.

Thou hast seen [it; ] for thou beholdest mischief and spite, to requite [it] with thy hand: the poor committeth himself unto thee; thou art the helper of the fatherless.

15 Сатри мишицу безбожном и злом, да се тражи и не нађе безбожност његова.

Break thou the arm of the wicked and the evil [man: ] seek out his wickedness [till] thou find none.

16 Господ је цар свагда, довека, нестаће незнабожаца са земље његове.

The LORD [is] King for ever and ever: the heathen are perished out of his land.

17 Господе! Ти чујеш жеље ништих; утврди срце њихово; отвори ухо своје,

LORD, thou hast heard the desire of the humble: thou wilt prepare their heart, thou wilt cause thine ear to hear:

18 Да даш суд сироти и невољнику, да престану гонити човека са земље.

To judge the fatherless and the oppressed, that the man of the earth may no more oppress.