Приче Соломонове 14

1 Мудра жена зида кућу своју, а луда својим рукама раскопава.

Kvinnevisdom byggjer huset sitt, men dårskap riv det ned med henderne.

2 Ко ходи право, боји се Господа; а ко је опак на својим путевима, презире Га.

Den som ottast Herren, fer ærleg fram, men krokvegar gjeng den som vanvyrder honom.

3 У устима је безбожниковим прут охолости, а мудре чувају уста њихова.

I narrens munn er ovmods ris, men dei vise hev lipporne sine til vern.

4 Где нема волова, чисте су јасле; а обилата је летина од силе воловске.

Utan uksar er krubba tom, men når stuten er sterk, vert innkoma stor.

5 Истинит сведок не лаже, а лажан сведок говори лаж.

Ikkje lyg eit ærlegt vitne, men det falske vitne andar lygn.

6 Подсмевач тражи мудрост, и не находи је; а разумном је знање лако наћи.

Spottaren søkjer visdom, men fåfengt, men lett finn den skynsame kunnskap.

7 Иди од човека безумног, јер нећеш чути паметне речи.

Gakk burt frå ein dåre, ei fekk du der merka lippor med kunnskap.

8 Мудрост је паметног да пази на пут свој, а безумље је безумних превара.

Klok manns visdom er: han skynar vegen sin, men dåre-narreskapen er: dei svik seg sjølv.

9 Безумнима је шала грех, а међу праведнима је добра воља.

Dårar fær spott av sitt eige skuldoffer, men millom ærlege folk er godhug.

10 Срце свачије зна јад душе своје; и у весеље његово не меша се други.

Hjarta kjenner si eigi sorg, og gleda legg ingen framand seg uppi.

11 Дом безбожнички раскопаће се, а колиба праведних цветаће.

Gudlause folk fær sitt hus lagt i øyde, men ærlege folk ser tjeldet sitt bløma.

12 Неки се пут чини човеку прав, а крај му је пут к смрти.

Mang ein veg tykkjer folk er rett, men enden på honom er vegar til dauden.

13 И од смеха боли срце, и весељу крај бива жалост.

Jamvel midt i låtten kjenner hjarta vondt, og enden på gleda er sorg.

14 Путева својих наситиће се ко је изопаченог срца, али га се клони човек добар.

Av åtferdi si skal den fråfalne mettast, og ein god mann held seg burte frå han.

15 Луд верује свашта, а паметан пази на своје кораке.

Den einfalde trur kvart ordet, men den kloke agtar på sine stig.

16 Мудар се боји и уклања се од зла, а безуман навире и слободан је.

Den vise ottast og held seg frå vondt, men dåren er brålyndt og trygg.

17 Нагао човек чини безумље, а пакостан је човек мрзак.

Bråsinna mann gjer narreverk, og meinsløg mann vert hata.

18 Луди наслеђује безумље, а разборити венчава се знањем.

Einfalde erver dårskap, men dei kloke fær kunnskap til krans.

19 Клањају се зли пред добрима и безбожни на вратима праведног.

Vonde skal bøygja seg for dei gode, og gudlause ved portarne til den rettferdige.

20 Убоги је мрзак и пријатељу свом, а богати имају много пријатеља.

Ein fatig vert hata av venen sin jamvel, men ein rik vert elska av mange.

21 Ко презире ближњег свог греши; а ко је милостив убогима, благо њему.

Vanvyrder du næsten din, syndar du, men sæl den som ynkast yver armingar.

22 Који смишљају зло, не лутају ли? А милост и вера биће онима који смишљају добро.

Skal ikkje dei fara vilt som finn på vondt, og miskunn og truskap timast deim som finn på godt?

23 У сваком труду има добитка, а говор уснама само је сиромаштво.

Alt stræv fører vinning med seg, men tome ord gjev berre tap.

24 Мудрима је венац богатство њихово, а безумље безумних остаје безумље.

Rikdomen er for dei vise ei krans, men narreskapen hjå dårar er narreskap.

25 Истинит сведок избавља душе, а лажан говори превару.

Eit sanningsvitne bergar liv, men den som andar lygn, er full av svik.

26 У страху је Господњем јако поуздање, и синовима је уточиште.

Den som ottast Herren, hev ei borg so fast, og for hans born det finnast skal ei livd.

27 Страх је Господњи извор животу да се човек сачува од пругала смртних.

Otte for Herren er livsens kjelda, so ein slepp undan daudesnaror.

28 У мноштву је народа слава цару; а кад нестаје народа, пропаст је владаоцу.

Mykje folk er konungs prydnad, men folkemink er hovdings fall.

29 Ко је спор на гнев, велика је разума; а ко је нагао показује лудост.

Langmodig mann hev mykje vit, men bråhuga mann syner narreskap.

30 Живот је телу срце здраво, а завист је трулеж у костима.

Spaklyndt hjarta er likamens liv, men ilska er ròt i beini.

31 Ко чини криво убогоме, срамоти Створитеља његовог; а поштује Га ко је милостив сиромаху.

Trykkjer du armingen, spottar du skaparen hans, men du ærar skaparen når du er mild mot fatigmann.

32 За зло своје повргнуће се безбожник, а праведник нада се и на самрти.

I ulukka si lyt den gudlause stupa, men den rettferdige hev trygd når han skal døy.

33 Мудрост почива у срцу разумног човека, а шта је у безумнима познаје се.

I hjarta på den vituge held visdomen seg still, men hjå dårar ter han seg fram.

34 Правда подиже народ, а грех је срамота народима.

Rettferd upphøgjer eit folk, men syndi er skam for folki.

35 Мио је цару разуман слуга, али на срамотног гневи се.

Kongen likar godt den kloke tenar, men harmast på den som skjemmer seg ut.