Приче Соломонове 14

1 Мудра жена зида кућу своју, а луда својим рукама раскопава.

Sapiens mulier aedificat domum suam: insipiens extructam quoque manibus destruet.

2 Ко ходи право, боји се Господа; а ко је опак на својим путевима, презире Га.

Ambulans recto itinere, et timens Deum, despicitur ab eo, qui infami graditur via.

3 У устима је безбожниковим прут охолости, а мудре чувају уста њихова.

In ore stulti virga superbiae: labia autem sapientium custodiunt eos.

4 Где нема волова, чисте су јасле; а обилата је летина од силе воловске.

Ubi non sunt boves, praesepe vacuum est: ubi autem plurimae segetes, ibi manifesta est fortitudo bovis.

5 Истинит сведок не лаже, а лажан сведок говори лаж.

Testis fidelis non mentietur: profert autem mendacium dolosus testis.

6 Подсмевач тражи мудрост, и не находи је; а разумном је знање лако наћи.

Quaerit derisor sapientiam, et non invenit: doctrina prudentium facilis.

7 Иди од човека безумног, јер нећеш чути паметне речи.

Vade contra virum stultum, et nescit labia prudentiae.

8 Мудрост је паметног да пази на пут свој, а безумље је безумних превара.

Sapientia callidi est intelligere viam suam: et imprudentia stultorum errans.

9 Безумнима је шала грех, а међу праведнима је добра воља.

Stultis illudet peccatum, et inter iustos morabitur gratia.

10 Срце свачије зна јад душе своје; и у весеље његово не меша се други.

Cor quod novit amaritudinem animae suae, in gaudio eius non miscebitur extraneus.

11 Дом безбожнички раскопаће се, а колиба праведних цветаће.

Domus impiorum delebitur: tabernacula vero iustorum germinabunt.

12 Неки се пут чини човеку прав, а крај му је пут к смрти.

Est via, quae videtur homini iusta: novissima autem eius deducunt ad mortem.

13 И од смеха боли срце, и весељу крај бива жалост.

Risus dolore miscebitur, et extrema gaudii luctus occupat.

14 Путева својих наситиће се ко је изопаченог срца, али га се клони човек добар.

Viis suis replebitur stultus, et super eum erit vir bonus.

15 Луд верује свашта, а паметан пази на своје кораке.

Innocens credit omni verbo: astutus considerat gressus suos. Filio doloso nihil erit boni: servo autem sapienti prosperi erunt actus, et dirigetur via eius.

16 Мудар се боји и уклања се од зла, а безуман навире и слободан је.

Sapiens timet, et declinat a malo: stultus transilit, et confidit.

17 Нагао човек чини безумље, а пакостан је човек мрзак.

Impatiens operabitur stultitiam: et vir versutus odiosus est.

18 Луди наслеђује безумље, а разборити венчава се знањем.

Possidebunt parvuli stultitiam, et expectabunt astuti scientiam.

19 Клањају се зли пред добрима и безбожни на вратима праведног.

Iacebunt mali ante bonos: et impii ante portas iustorum.

20 Убоги је мрзак и пријатељу свом, а богати имају много пријатеља.

Etiam proximo suo pauper odiosus erit: amici vero divitum multi.

21 Ко презире ближњег свог греши; а ко је милостив убогима, благо њему.

Qui despicit proximum suum, peccat: qui autem miseretur pauperis, beatus erit. Qui credit in Domino, misericordiam diligit.

22 Који смишљају зло, не лутају ли? А милост и вера биће онима који смишљају добро.

Errant qui operantur malum: misericordia et veritas praeparant bona.

23 У сваком труду има добитка, а говор уснама само је сиромаштво.

In omni opere bono erit abundantia: ubi autem verba sunt plurima, ibi frequenter egestas.

24 Мудрима је венац богатство њихово, а безумље безумних остаје безумље.

Corona sapientium, divitiae eorum: fatuitas stultorum, imprudentia.

25 Истинит сведок избавља душе, а лажан говори превару.

Liberat animas testis fidelis: et profert mendacia versipellis.

26 У страху је Господњем јако поуздање, и синовима је уточиште.

In timore Domini fiducia fortitudinis, et filiis eius erit spes.

27 Страх је Господњи извор животу да се човек сачува од пругала смртних.

Timor Domini fons vitae, ut declinet a ruina mortis.

28 У мноштву је народа слава цару; а кад нестаје народа, пропаст је владаоцу.

In multitudine populi dignitas regis: et in paucitate plebis ignominia principis.

29 Ко је спор на гнев, велика је разума; а ко је нагао показује лудост.

Qui patiens est, multa gubernatur prudentia: qui autem impatiens est, exaltat stultitiam suam.

30 Живот је телу срце здраво, а завист је трулеж у костима.

Vita carnium, sanitas cordis: putredo ossium, invidia.

31 Ко чини криво убогоме, срамоти Створитеља његовог; а поштује Га ко је милостив сиромаху.

Qui calumniatur egentem, exprobrat factori eius: honorat autem eum, qui miseretur pauperis.

32 За зло своје повргнуће се безбожник, а праведник нада се и на самрти.

In malitia sua expelletur impius: sperat autem iustus in morte sua.

33 Мудрост почива у срцу разумног човека, а шта је у безумнима познаје се.

In corde prudentis requiescit sapientia, et indoctos quosque erudiet.

34 Правда подиже народ, а грех је срамота народима.

Iustitia elevat gentem: miseros autem facit populos peccatum.

35 Мио је цару разуман слуга, али на срамотног гневи се.

Acceptus est regi minister intelligens: iracundiam eius inutilis sustinebit.