Књига о Јову 7
1 Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?
“¿No es la vida de los seres humanos como una condena a trabajos forzados? ¿No pasan sus días como los de un jornalero?
2 Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,
Como un esclavo que anhela un poco de sombra, como un obrero que espera ansiosamente el día de la paga,
3 Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.
me han tocado meses de vacío y noches de miseria.
4 Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.
Cuando me acuesto me pregunto: ‘¿Cuándo me levantaré?’ Pero la noche sigue y sigue, y doy vueltas en la cama hasta el amanecer.
5 Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.
Mi cuerpo está cubierto de gusanos y sucio; mi piel está agrietada, con llagas que supuran.
6 Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.
Mis días pasan más rápido que la lanzadera de un tejedor y llegan a su fin sin esperanza.
7 Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,
Recuerda que mi vida es sólo un soplo; no volveré a ver la felicidad.
8 Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.
Los que me miran ya no me verán; sus ojos me buscarán, pero yo me habré ido.
Cuando una nube desaparece, se va, al igual que quien baja al Seol no vuelve a subir. (Sheol h7585)
10 Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.
Nunca volverán a casa, y la gente que conocían los olvidará.
11 Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.
“Entonces no, no me callaré; hablaré en la agonía de mi espíritu; me quejaré en la amargura de mi alma.
12 Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?
¿Acaso soy el mar, o soy un monstruo marino para que ustedes tengan que cuidarme?
13 Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,
Si me digo a mí mismo: ‘Me sentiré mejor si me acuesto en mi cama’, o ‘me servirá recostarme en mi sofá’,
14 Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,
entonces me asustas tanto con sueños y con visiones
15 Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.
que prefiero ser estrangulado; prefiero morir antes que convertirme en un simple saco de huesos.
16 Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.
“¡Odio mi vida! Sé que no viviré mucho tiempo. Déjame en paz porque mi vida es sólo un soplo.
17 Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?
¿Por qué los seres humanos son tan importantes para ti? ¿Por qué te preocupas tanto por ellos
18 Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?
que los vigilas cada mañana y los examinas a cada momento? ¿No dejarás nunca de mirarme?
19 Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?
¿No me dejarás nunca en paz el tiempo suficiente para recuperar el aliento?
20 Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?
¿Qué he hecho mal? ¿Qué te he hecho, Vigilante de la Humanidad? ¿Por qué me has convertido en tu objetivo, de tal modo que soy una carga hasta para mí mismo?
21 Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.
Si es así, ¿por qué no perdonas mis pecados y quitas mi culpa? Ahora mismo voy a tumbarme en el polvo, y aunque me busques, me habré ido”.
