Књига о Јову 31
1 Веру учиних са очима својим, па како бих погледао на девојку?
Pepigi foedus cum oculis meis ut ne cogitarem quidem de virgine.
2 Јер какав је део од Бога одозго? И какво наследство од Свемогућег с висине?
Quam enim partem haberet in me Deus desuper, et hereditatem Omnipotens de excelsis?
3 Није ли погибао неваљалом и чудо онима који чине безакоње?
Numquid non perditio est iniquo, et alienatio operantibus iniustitiam?
4 Не виде ли Он путеве моје, и све кораке моје не броји ли?
Nonne ipse considerat vias meas, et cunctos gressus meos dinumerat?
5 Ако ходих с лажју или ако похита нога моја на превару,
Si ambulavi in vanitate, et festinavit in dolo pes meus:
6 Нека ме измери на мерилима правим, и нека Бог позна доброту моју.
Appendat me in statera iusta, et sciat Deus simplicitatem meam.
7 Ако су кораци моји зашли с пута, и ако је за очима мојим пошло срце моје, и за руке моје прионуло шта год,
Si declinavit gressus meus de via, et si secutus est oculus meus cor meum, et si manibus meis adhaesit macula:
8 Нека ја сејем а други једе, и нека се искорене изданци моји.
Seram, et alius comedat: et progenies mea eradicetur.
9 Ако се занело срце моје за којом женом, и ако сам вребао на вратима ближњег свог,
Si deceptum est cor meum super muliere, et si ad ostium amici mei insidiatus sum:
10 Нека другом меље жена моја, и нека се други над њом повијају.
Scortum alterius sit uxor mea, et super illam incurventur alii.
11 Јер је то грдило и безакоње за судије.
Hoc enim nefas est, et iniquitas maxima.
12 Јер би то био огањ који би прождирао до уништења, и сву би моју летину искоренио.
Ignis est usque ad perditionem devorans, et omnia eradicans genimina.
13 Ако нисам хтео доћи на суд са слугом својим или са слушкињом својом, кад би се тужили на мене;
Si contempsi subire iudicium cum servo meo, et ancilla mea, cum disceptarent adversum me.
14 Јер шта бих чинио кад би се Бог подигао, и кад би потражио, шта бих Му одговорио?
Quid enim faciam cum surrexerit ad iudicandum Deus? et cum quaesierit, quid respondebo illi?
15 Који је мене створио у утроби, није ли створио и њега? Није ли нас Он исти саздао у материци?
Numquid non in utero fecit me qui et illum operatus est: et formavit me in vulva unus?
16 Ако сам одбио сиромасима жељу њихову, и очи удовици замутио,
Si negavi, quod volebant, pauperibus, et oculos viduae expectare feci:
17 И ако сам залогај свој сам јео, а није га јела и сирота,
Si comedi buccellam meam solus, et non comedit pupillus ex ea:
18 Јер је од младости моје расла са мном као код оца, и од утробе матере своје водао сам је;
(Quia ab infantia mea crevit mecum miseratio: et de utero matris meae egressa est mecum.)
19 Ако сам гледао кога где гине немајући хаљине, и сиромаха где се нема чиме покрити,
Si despexi pereuntem, eo quod non habuerit indumentum, et absque operimento pauperem:
20 Ако ме нису благосиљала бедра његова што се руном оваца мојих утоплио,
Si non benedixerunt mihi latera eius, et de velleribus ovium mearum calefactus est:
21 Ако сам измахнуо руком на сироту, кад видех на вратима помоћ своју,
Si levavi super pupillum manum meam, etiam cum viderem me in porta superiorem:
22 Нека ми испадне раме из плећа, и рука моја нека се откине из зглоба.
Humerus meus a iunctura sua cadat, et brachium meum cum suis ossibus confringatur.
23 Јер сам се бојао погибли од Бога, ког величанству не бих одолео.
Semper enim quasi tumentes super me fluctus timui Deum, et pondus eius ferre non potui.
24 Ако сам полагао на злато надање своје, или чистом злату говорио: Узданицо моја!
Si putavi aurum robur meum, et obrizo dixi: Fiducia mea.
25 Ако сам се веселио што ми је имање велико и што много стиче рука моја,
Si laetatus sum super multis divitiis meis, et quia plurima reperit manus mea.
26 Ако сам гледао на сунце, кад сјаје, и на месец кад поносито ходи,
Si vidi solem cum fulgeret, et lunam incedentem clare:
27 И срце се моје потајно преварило и руку моју пољубила уста моја,
Et laetatum est in abscondito cor meum, et osculatus sum manum meam ore meo.
28 И то би било безакоње за судије, јер бих се одрекао Бога озго;
Quae est iniquitas maxima, et negatio contra Deum altissimum.
29 Ако сам се радовао несрећи ненавидника свог, и ако сам заиграо када га је зло задесило,
Si gavisus sum ad ruinam eius, qui me oderat, et exultavi quod invenisset eum malum.
30 Јер не дадох језику свом да греши тражећи душу његову с проклињањем;
Non enim dedi ad peccandum guttur meum, ut expeterem maledicens animam eius.
31 Ако не говораху домашњи моји: Ко би нам дао месо његово? Не можемо се ни најести;
Si non dixerunt viri tabernaculi mei: Quis det de carnibus eius ut saturemur?
32 Странац није ноћивао напољу; врата своја отварао сам путнику;
Foris non mansit peregrinus, ostium meum viatori patuit.
33 Ако сам, као што чине људи, тајио преступе своје и крио своје безакоње у својим недрима,
Si abscondi quasi homo peccatum meum, et celavi in sinu meo iniquitatem meam.
34 Ако сам и могао плашити велико мноштво, ипак од најмањег у дому беше ме страх; зато ћутах и не одлажах од врата.
Si expavi ad multitudinem nimiam, et despectio propinquorum terruit me: et non magis tacui, nec egressus sum ostium.
35 О да бих имао кога да ме саслуша! Гле, жеља је моја да ми Свемогући одговори и супарник мој да ми напише књигу.
Quis mihi tribuat auditorem, ut desiderium meum audiat Omnipotens: et librum scribat ipse qui iudicat.
36 Носио бих је на рамену свом, везао бих је себи као венац,
Ut in humero meo portem illum, et circumdem illum quasi coronam mihi?
37 Број корака својих казао бих Му, као кнез приступио бих к Њему.
Per singulos gradus meos pronunciabo illum, et quasi principi offeram eum.
38 Ако је на ме викала моја земља, и бразде њене плакале,
Si adversum me terra mea clamat, et cum ipsa sulci eius deflent:
39 Ако сам јео род њен без новаца и досађивао души господара њених,
Si fructus eius comedi absque pecunia, et animam agricolarum eius afflixi:
40 Место пшенице нека ми рађа трње, и место јечма кукољ. Свршише се речи Јовове.
Pro frumento oriatur mihi tribulus, et pro hordeo spina.
