Књига о Јову 29

1 Још настави Јов беседу своју и рече:

En Job ging voort zijn spreuk op te heffen, en zeide:

2 О да бих био као пређашњих месеца, као оних дана кад ме Бог чуваше,

Och, of ik ware, gelijk in de vorige maanden, gelijk in de dagen, toen God mij bewaarde!

3 Кад светљаше свећом својом над главом мојом, и при виделу Његовом хођах по мраку,

Toen Hij Zijn lamp deed schijnen over mijn hoofd, en ik bij Zijn licht de duisternis doorwandelde;

4 Како бејах за младости своје, кад тајна Божија беше у шатору мом,

Gelijk als ik was in de dagen mijner jonkheid, toen Gods verborgenheid over mijn tent was;

5 Кад још беше Свемогући са мном, и деца моја око мене,

Toen de Almachtige nog met mij was, en mijn jongens rondom mij;

6 Кад се траг мој обливаше маслом, и стена ми точаше уље потоцима,

Toen ik mijn gangen wies in boter, en de rots bij mij oliebeken uitgoot;

7 Кад излажах на врата кроз град, и на улици намештах себи столицу:

Toen ik uitging naar de poort door de stad, toen ik mijn stoel op de straat liet bereiden.

8 Младићи видећи ме уклањаху се, а старци устајаху и стајаху,

De jongens zagen mij, en verstaken zich, en de stokouden rezen op en stonden.

9 Кнезови престајаху говорити и метаху руку на уста своја,

De oversten hielden de woorden in, en leiden de hand op hun mond.

10 Управитељи устезаху глас свој и језик им пријањаше за грло.

De stem der vorsten verstak zich, en hun tong kleefde aan hun gehemelte.

11 Јер које ме ухо чујаше, називаше ме блаженим; и које ме око виђаше, сведочаше ми

Als een oor mij hoorde, zo hield het mij gelukzalig; als mij een oog zag, zo getuigde het van mij.

12 Да избављам сиромаха који виче, и сироту и који нема никог да му помогне;

Want ik bevrijdde den ellendige, die riep, en den wees, die geen helper had.

13 Благослов оног који пропадаше долажаше на ме, и удовици срце распевах;

De zegen desgenen, die verloren ging, kwam op mij; en het hart der weduwe deed ik vrolijk zingen.

14 У правду се облачих и она ми беше одело, као плашт и као венац беше ми суд мој.

Ik bekleedde mij met gerechtigheid, en zij bekleedde mij; mijn oordeel was als een mantel en vorstelijke hoed.

15 Око бејах слепом и нога хромом.

Den blinden was ik tot ogen, en den kreupelen was ik tot voeten.

16 Отац бејах убогима, и разбирах за распру за коју не знах.

Ik was den nooddruftigen een vader; en het geschil, dat ik niet wist, dat onderzocht ik.

17 И разбијах кутњаке неправеднику, и из зуба му истрзах грабеж.

En ik verbrak de baktanden des verkeerden, en wierp den roof uit zijn tanden.

18 Зато говорах: У свом ћу гнезду умрети, и биће ми дана као песка.

En ik zeide: Ik zal in mijn nest den geest geven, en ik zal de dagen vermenigvuldigen als het zand.

19 Корен мој пружаше се крај воде, роса биваше по сву ноћ на мојим гранама.

Mijn wortel was uitgebreid aan het water, en dauw vernachtte op mijn tak.

20 Слава моја подмлађиваше се у мене, и лук мој у руци мојој понављаше се.

Mijn heerlijkheid was nieuw bij mij, en mijn boog veranderde zich in mijn hand.

21 Слушаху ме и чекаху, и ћутаху на мој савет.

Zij hoorden mij aan, en wachtten, en zwegen op mijn raad.

22 После мојих речи нико не проговараше, тако их натапаше беседа моја.

Na mijn woord spraken zij niet weder, en mijn rede drupte op hen.

23 Јер ме чекаху као дажд, и уста своја отвараху као на позни дажд.

Want zij wachtten naar mij, gelijk naar den regen, en sperden hun mond open, als naar den spaden regen.

24 Кад бих се насмејао на њих, не вероваху, и сјајност лица мог не разгоњаху.

Lachte ik hun toe, zij geloofden het niet; en het licht mijns aangezichts deden zij niet nedervallen.

25 Кад бих отишао к њима, седах у зачеље, и бејах као цар у војсци, кад теши жалосне.

Verkoos ik hun weg, zo zat ik bovenaan, en woonde als een koning onder de benden, als een, die treurigen vertroost.