Књига о Јову 19
1 А Јов одговори и рече:
Respondens autem Iob, dixit:
2 Докле ћете мучити душу моју и сатирати ме речима?
Usquequo affligitis animam meam, et atteritis me sermonibus?
3 Већ сте ме десет пута наружили; није вас стид што тако наваљујете на ме?
En, decies confunditis me, et non erubescitis opprimentes me.
4 Али ако сам доиста погрешио, погрешка ће моја остати код мене.
Nempe, et si ignoravi, mecum erit ignorantia mea.
5 Ако ли се још хоћете да дижете на ме и да ме корите мојом срамотом,
At vos contra me erigimini, et arguitis me opprobriis meis.
6 Онда знајте да ме је Бог оборио и мрежу своју разапео око мене.
Saltem nunc intelligite quia Deus non æquo iudicio afflixerit me, et flagellis suis me cinxerit.
7 Ето, вичем на неправду, али се не слушам; вапим, али нема суда.
Ecce clamabo vim patiens, et nemo audiet: vociferabor, et non est qui iudicet.
8 Заградио је пут мој да не могу проћи; на стазе моје метнуо је мрак.
Semitam meam circumsepsit, et transire non possum, et in calle meo tenebras posuit.
9 Свукао је с мене славу моју и скинуо венац с главе моје.
Spoliavit me gloria mea, et abstulit coronam de capite meo.
10 Порушио ме је од свуда, да ме нема; и као дрво ишчупао је надање моје.
Destruxit me undique, et pereo, et quasi evulsæ arbori abstulit spem meam.
11 Распалио се на ме гнев Његов, и узео ме је међу непријатеље своје.
Iratus est contra me furor eius, et sic me habuit quasi hostem suum.
12 Војске Његове дођоше све заједно и насуше к себи пут к мени, стадоше у логор около шатора мог.
Simul venerunt latrones eius, et fecerunt sibi viam per me, et obsederunt in gyro tabernaculum meum.
13 Браћу моју удаљио је од мене, и знанци моји туђе се од мене.
Fratres meos longe fecit a me, et noti mei quasi alieni recesserunt a me.
14 Ближњи моји оставише ме, и знанци моји заборавише ме.
Dereliquerunt me propinqui mei: et qui me noverant, obliti sunt mei.
15 Домашњи моји и моје слушкиње гледају ме као туђина; странац сам у очима њиховим.
Inquilini domus meæ, et ancillæ meæ sicut alienum habuerunt me, et quasi peregrinus fui in oculis eorum.
16 Зовем слугу свог, а он се не одзива, а молим га устима својим.
Servum meum vocavi, et non respondit, ore proprio deprecabar illum.
17 Дах је мој мрзак жени мојој, а преклињем је синовима утробе своје.
Halitum meum exhorruit uxor mea, et orabam filios uteri mei.
18 Ни деца не хају за ме; кад устанем, руже ме.
Stulti quoque despiciebant me, et cum ab eis recessissem, detrahebant mihi.
19 Мрзак сам свима неверним својим, и које љубљах посташе ми противници.
Abominati sunt me quondam consiliarii mei: et quem maxime diligebam, aversatus est me.
20 За кожу моју као за месо моје прионуше кости моје; једва оста кожа око зуба мојих.
Pelli meæ, consumptis carnibus, adhæsit os meum, et derelicta sunt tantummodo labia circa dentes meos.
21 Смилујте се на ме, смилујте се на ме, пријатељи моји, јер се рука Божија дотакла мене.
Miseremini mei, miseremini mei, saltem vos amici mei, quia manus Domini tetigit me.
22 Зашто ме гоните као Бог, и меса мог не можете да се наситите?
Quare persequimini me sicut Deus, et carnibus meis saturamini?
23 О кад би се написале речи моје! Кад би се ставиле у књигу!
Quis mihi tribuat ut scribantur sermones mei? quis mihi det ut exarentur in libro
24 Писаљком гвозденом и оловом на камену за вечни спомен кад би се урезале!
stylo ferreo, et plumbi lamina, vel celte sculpantur in silice?
25 Али знам да је жив мој Искупитељ, и на последак да ће стати над прахом.
Scio enim quod Redemptor meus vivit, et in novissimo die de terra surrecturus sum:
26 И ако се ова кожа моја и рашчини, опет ћу у телу свом видети Бога.
Et rursum circumdabor pelle mea, et in carne mea videbo Deum meum.
27 Ја исти видећу Га, и очи моје гледаће Га, а не друге. А бубрега мојих нестаје у мени.
Quem visurus sum ego ipse, et oculi mei conspecturi sunt, et non alius: reposita est hæc spes mea in sinu meo.
28 Него би требало да кажете: Зашто га гонимо? Кад је корен беседе у мени.
Quare ergo nunc dicitis: Persequamur eum, et radicem verbi inveniamus contra eum?
29 Бојте се мача; јер је мач освета за безакоње; и знајте да има суд.
Fugite ergo a facie gladii, quoniam ultor iniquitatum gladius est: et scitote esse iudicium.
