Књига о Јову 10

1 Додијао је души мојој живот мој; пустићу од себе тужњаву своју, говорићу у јаду душе своје.

Taedet animam meam vitae meae, dimittam adversum me eloquium meum, loquar in amaritudine animae meae.

2 Рећи ћу Богу: Немој ме осудити; кажи ми зашто се преш са мном.

Dicam Deo: Noli me condemnare: indica mihi cur me ita iudices.

3 Је ли Ти мило да чиниш силу, да одбацујеш дело руку својих и савет безбожнички обасјаваш?

Numquid bonum tibi videtur, si calumnieris me, et opprimas me opus manuum tuarum, et consilium impiorum adiuves?

4 Јесу ли у Тебе очи телесне? Видиш ли као што види човек?

Numquid oculi carnei tibi sunt: aut sicut videt homo, et tu videbis?

5 Јесу ли дани твоји као дани човечији, и године твоје као век људски,

Numquid sicut dies hominis dies tui, et anni tui sicut humana sunt tempora,

6 Те истражујеш моје безакоње и за грех мој разбираш?

Ut quaeras iniquitatem meam, et peccatum meum scruteris?

7 Ти знаш да нисам крив, и нема никога ко би избавио из Твоје руке.

Et scias quia nihil impium fecerim, cum sit nemo qui de manu tua possit eruere.

8 Твоје су ме руке створиле и начиниле, и Ти ме одсвуда потиреш.

Manus tuae fecerunt me, et plasmaverunt me totum in circuitu: et sic repente praecipitas me?

9 Опомени се да си ме као од кала начинио, и опет ћеш ме у прах обратити.

Memento quaeso quod sicut lutum feceris me, et in pulverem reduces me.

10 Ниси ли ме као млеко слио и као сир усирио ме?

Nonne sicut lac mulsisti me, et sicut caseum me coagulasti?

11 Навукао си на ме кожу и месо, и костима и жилама сплео си ме.

Pelle et carnibus vestisti me: ossibus et nervis compegisti me.

12 Животом и милошћу даривао си ме; и старање Твоје чувало је дух мој.

Vitam et misericordiam tribuisti mihi, et visitatio tua custodivit spiritum meum.

13 И сакрио си то у срцу свом; али знам да је у Тебе.

Licet haec celes in corde tuo, tamen scio quia universorum memineris.

14 Ако сам згрешио, опазио си ме, и ниси ме опростио безакоња мог.

Si peccavi, et ad horam pepercisti mihi: cur ab iniquitate mea mundum me esse non pateris?

15 Ако сам скривио, тешко мени! Ако ли сам прав, не могу подигнути главе, пун срамоте и видећи муку своју.

Et si impius fuero, vae mihi est: et si iustus, non levabo caput, saturatus afflictione et miseria.

16 И ако се подигне, гониш ме као лав, и опет чиниш чудеса на мени.

Et propter superbiam quasi leaenam capies me, reversusque mirabiliter me crucias.

17 Понављаш сведочанства своја против мене, и умножаваш гнев свој на ме; војске једне за другом излазе на ме.

Instauras testes tuos contra me, et multiplicas iram tuam adversum me, et poenae militant in me.

18 Зашто си ме извадио из утробе? О да умрех! Да ме ни око не виде!

Quare de vulva eduxisti me? qui utinam consumptus essem ne oculus me videret.

19 Био бих као да никада нисам био; из утробе у гроб био бих однесен.

Fuissem quasi non essem, de utero translatus ad tumulum.

20 Није ли мало дана мојих? Престани дакле и окани ме се да се мало опоравим,

Numquid non paucitas dierum meorum finietur brevi? dimitte ergo me, ut plangam paululum dolorem meum:

21 Пре него отидем одакле се нећу вратити, у земљу тамну и у сен смртни,

Antequam vadam et non revertar, ad terram tenebrosam, et opertam mortis caligine:

22 У земљу тамну као мрак и у сен смртни, где нема промене и где је видело као тама.

Terram miseriae et tenebrarum, ubi umbra mortis, et nullus ordo, sed sempiternus horror inhabitat.