Salmenes 39

1 Til sangmesteren, til Jedutun; en salme av David. Jeg sa: Jeg vil vokte mine veier, så jeg ikke synder med min tunge; jeg vil legge munnkurv på min munn, så lenge den ugudelige ennu er for mine øine.

Рекох: Чуваћу се на путевима својим да не згрешим језиком својим; зауздаваћу уста своја, док је безбожник преда мном.

2 Jeg blev taus og var aldeles stille, jeg tidde uten gagn, og min smerte blev oprørt.

Бејах нем и глас не пустих; ћутах и о добру. Али се туга моја подиже,

3 Mitt hjerte blev hett inneni mig, ved min grublen optendtes ild; - jeg talte med min tunge:

Запали се срце моје у мени, у мислима мојим разгоре се огањ; проговорих језиком својим:

4 La mig vite, Herre, min ende, og mine dagers mål, hvad det er! La mig få vite hvad tid jeg skal bort!

Кажи ми, Господе, крај мој, и докле ће трајати дани моји? Да знам како сам ништа.

5 Se, som en håndsbredd har du satt mine dager, og min livstid er som intet for dig; visselig, bare tomhet er hvert menneske, hvor fast han enn står. (Sela)

Ево с педи дао си ми дане, и век је мој као ништа пред Тобом. Баш је ништа сваки човек жив.

6 Bare som et skyggebillede vandrer mannen, bare tomhet er deres uro; han dynger op og vet ikke hvem som skal samle det inn.

Баш ходи човек као утвара; баш се узалуд кида, сабира, а не зна коме ће допасти.

7 Og nu, hvad håper jeg på Herre? - Mitt håp står til dig.

Па шта да чекам, Господе? Нада је моја у Теби.

8 Frels mig fra alle mine overtredelser, gjør mig ikke til spott for dåren!

Из свега безакоња мог избави ме, не дај ме безумноме на подсмех.

9 Jeg tier, jeg later ikke op min munn; for du har gjort det.

Нем сам, нећу отворити уста својих; јер си ме Ти ударио.

10 Ta bort fra mig din plage! For din hånds slag er jeg blitt til intet.

Олакшај ми ударац свој, силна рука Твоја уби ме.

11 Tukter du en mann med straff for misgjerning, da fortærer du hans herlighet likesom møll; bare tomhet er hvert menneske. (Sela)

Ако ћеш карати човека за преступе, расточиће се као од мољаца красота његова. Баш је ништа сваки човек.

12 Hør min bønn, Herre, og vend øret til mitt rop, ti ikke til min gråt! for jeg er en fremmed hos dig, en gjest som alle mine fedre.

Слушај молитву моју, Господе, и чуј јаук мој. Гледајући сузе моје немој ћутати. Јер сам гост у Тебе и дошљак као и сви стари моји.

13 Se bort fra mig, så mitt åsyn må bli opklaret, før jeg går herfra og er ikke mere!

Немој ме више гневно гледати, па ћу одахнути пре него отидем и више ме не буде.