Ecclesiastes 4

1 Verti me ad alia, et vidi calumnias, quæ sub sole geruntur, et lacrymas innocentium, et neminem consolatorem: nec posse resistere eorum violentiæ, cunctorum auxilio destitutos.

Опет видех све неправде које се чине под сунцем, и гле, сузе оних којима се чини неправда, и немају ко би их потешио ни снаге да се избаве из руку оних који им чине неправду; немају никога да их потеши.

2 Et laudavi magis mortuos, quam viventes:

Зато хвалих мртве који већ помреше више него живе који још живе.

3 et feliciorem utroque iudicavi, qui necdum natus est, nec vidit mala quæ sub sole fiunt.

Али је бољи и од једних и од других онај који још није постао, који није видео зло што бива под сунцем.

4 Rursum contemplatus sum omnes labores hominum, et industrias animadverti patere invidiæ proximi: et in hoc ergo vanitas, et cura superflua est.

Јер видех сваки труд и свако добро дело да од њега бива завист човеку од ближњег његовог. И то је таштина и мука духу.

5 Stultus complicat manus suas, et comedit carnes suas, dicens:

Безумник склапа руке своје, и једе своје тело:

6 Melior est pugillus cum requie, quam plena utraque manus cum labore, et afflictione animi.

Боља је једна грст у миру него обе грсти с трудом и муком у духу.

7 Considerans reperi et aliam vanitatem sub sole:

Опет видех таштину под сунцем:

8 unus est, et secundum non habet, non filium, non fratrem, et tamen laborare non cessat, nec satiantur oculi eius divitiis: nec recogitat, dicens: Cui laboro, et fraudo animam meam bonis? in hoc quoque vanitas est, et afflictio pessima.

Има ко је сам, инокосан, нема ни сина ни брата, и опет нема краја труду његовом, и очи његове не могу да се насите богатства; а не мисли: За кога се мучим и одузимам својој души добра? И то је таштина и зао посао.

9 Melius est ergo duos esse simul, quam unum: habent enim emolumentum societatis suæ:

Боље је двојици него једном, јер имају добру добит од свог труда.

10 si unus ceciderit, ab altero fulcietur. væ soli: quia cum ceciderit, non habet sublevantem se.

Јер ако један падне, други ће подигнути друга свог; а тешко једном! Ако падне, нема другог да га подигне.

11 Et si dormierint duo, fovebuntur mutuo: unus quomodo calefiet?

Још ако двојица спавају заједно, греје један другог; а један како ће се згрејати?

12 Et si quispiam prævaluerit contra unum, duo resistunt ei: funiculus triplex difficile rumpitur.

И ако би ко надјачао једног, двојица ће му одолети; и трострука врпца не кида се лако.

13 Melior est puer pauper et sapiens, rege sene et stulto, qui nescit prævidere in posterum.

Боље је дете убого, а мудро него цар стар, а безуман, који се већ не зна поучити.

14 Quod de carcere, catenisque interdum quis egrediatur ad regnum: et alius natus in regno, inopia consumatur.

Јер један излази из тамнице да царује, а други који се роди да царује осиромаши.

15 Vidi cunctos viventes, qui ambulant sub sole cum adolescente secundo, qui consurget pro eo.

Видех све живе који ходе под сунцем где пристају за дететом другим, које ће ступити на његово место.

16 Infinitus numerus est populi omnium, qui fuerunt ante eum: et qui postea futuri sunt, non lætabuntur in eo. sed et hoc, vanitas et afflictio spiritus.

Нема краја народу који беше пред њим, а који после настану неће се радовати њему. И то је таштина и мука духу.