Ecclesiastes 1
1 Verba Ecclesiastæ, filii David, regis Ierusalem.
Речи проповедника, сина Давидовог цара у Јерусалиму.
2 Vanitas vanitatum, dixit Ecclesiastes: vanitas vanitatum, et omnia vanitas.
Таштина над таштинама, вели проповедник, таштина над таштинама, све је таштина.
3 Quid habet amplius homo de universo labore suo, quo laborat sub sole?
Каква је корист човеку од свега труда његовог, којим се труди под сунцем?
4 Generatio præterit, et generatio advenit: terra autem in æternum stat.
Нараштај један одлази и други долази, а земља стоји увек.
5 Oritur sol, et occidit, et ad locum suum revertitur: ibique renascens,
Сунце излази и залази, и опет хити на место своје одакле излази.
6 gyrat per Meridiem, et flectitur ad Aquilonem: lustrans universa in circuitu pergit spiritus, et in circulos suos revertitur.
Ветар иде на југ и обрће се, и у обртању свом враћа се.
7 Omnia flumina intrant in mare, et mare non redundat: ad locum, unde exeunt flumina, revertuntur ut iterum fluant.
Све реке теку у море, и море се не препуња; одакле теку реке, онамо се враћају да опет теку.
8 Cunctæ res difficiles: non potest eas homo explicare sermone. Non saturatur oculus visu, nec auris auditu impletur.
Све је мучно, да човек не може исказати; око се не може нагледати, нити се ухо може наслушати.
9 Quid est quod fuit? ipsum quod futurum est. Quid est quod factum est? ipsum quod faciendum est.
Шта је било то ће бити, шта се чинило то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем.
10 Nihil sub sole novum, nec valet quisquam dicere: Ecce hoc recens est: iam enim præcessit in sæculis, quæ fuerunt ante nos.
Има ли шта за шта би ко рекао: Види, то је ново? Већ је било за векова који су били пре нас.
11 Non est priorum memoria: sed nec eorum quidem, quæ postea futura sunt, erit recordatio apud eos, qui futuri sunt in novissimo.
Не помиње се шта је пре било; ни оно што ће после бити неће се помињати у оних који ће после настати.
12 Ego Ecclesiastes fui rex Israel in Ierusalem,
Ја проповедник бејах цар над Израиљем у Јерусалиму.
13 et proposui in animo meo quærere et investigare sapienter de omnibus, quæ fiunt sub sole. Hanc occupationem pessimam dedit Deus filiis hominum, ut occuparentur in ea.
И управих срце своје да тражим и разберем мудрошћу све што бива под небом; тај мучни посао даде Бог синовима људским да се муче око њега.
14 Vidi cuncta, quæ fiunt sub sole, et ecce universa vanitas, et afflictio spiritus.
Видех све што бива под сунцем, и гле, све је таштина и мука духу.
15 Perversi difficile corriguntur, et stultorum infinitus est numerus.
Шта је криво не може се исправити, и недостаци не могу се избројати.
16 Locutus sum in corde meo, dicens: Ecce magnus effectus sum, et præcessi omnes sapientia, qui fuerunt ante me in Ierusalem: et mens mea contemplata est multa sapienter, et didici.
Ја рекох у срцу свом говорећи: Ево, ја постах велик, и претекох мудрошћу све који бише пре мене у Јерусалиму, и срце моје виде много мудрости и знања.
17 Dedique cor meum ut scirem prudentiam, atque doctrinam, erroresque et stultitiam: et agnovi quod in his quoque esset labor, et afflictio spiritus,
И управих срце своје да познам мудрост и да познам безумље и лудост; па дознах да је и то мука духу.
18 eo quod in multa sapientia multa sit indignatio: et qui addit scientiam, addit et laborem.
Јер где је много мудрости, много је бриге, и ко умножава знање умножава муку.
