Corinthios Ii 3
1 Incipimus iterum nosmetipsos commendare? Aut numquid egemus (sicut quidam) commendatiis epistolis ad vos, aut ex vobis?
Почињемо ли се опет сами хвалити вама? Или требамо као неки препоручене посланице на вас или од вас?
2 Epistola nostra vos estis, scripta in cordibus nostris, quæ scitur, et legitur ab omnibus hominibus:
Јер сте ви наша посланица написана у срцима нашим, коју познају и читају сви људи;
3 manifestati quod epistola estis Christi, ministrata a nobis, et scripta non atramento, sed Spiritu Dei vivi: non in tabulis lapideis, sed in tabulis cordis carnalibus.
Који сте се показали да сте посланица Христова, коју смо ми служећи написали не мастилом него Духом Бога Живога, не на каменим даскама него на месним даскама срца.
4 Fiduciam autem talem habemus per Christum ad Deum:
А такво поуздање имамо кроз Христа у Бога,
5 non quod sufficientes simus cogitare aliquid a nobis, quasi ex nobis: sed sufficientia nostra ex Deo est:
Не да смо врсни од себе помислити шта, као од себе, него је наша врсноћа од Бога;
6 qui et idoneos nos fecit ministros novi testamenti: non littera, sed Spiritu: littera enim occidit, Spiritus autem vivificat.
Који и учини нас врсним да будемо слуге новом завету, не по слову него по духу; јер слово убија, а дух оживљује.
7 Quod si ministratio mortis litteris deformata in lapidibus, fuit in gloria, ita ut non possent intendere filii Israel in faciem Moysi propter gloriam vultus eius, quæ evacuatur:
Ако ли служба смрти која је у камењу изрезана словима, би у слави да синови Израиљеви не могоше погледати на лице Мојсијево од славе лица његовог која престаје:
8 quomodo non magis ministratio Spiritus erit in gloria?
А камоли неће много већма служба духа бити у слави?
9 Nam si ministratio damnationis gloria est: multo magis abundat ministerium iustitiæ in gloria.
Јер кад је служба осуђења слава, много већма изобилује служба правде у слави.
10 Nam nec glorificatum est, quod claruit in hac parte, propter excellentem gloriam.
Јер и није славно што се прослави с ове стране према превеликој слави.
11 Si enim quod evacuatur, per gloriam est: multo magis quod manet, in gloria est.
Јер кад је славно оно што престаје, много ће већма бити у слави оно што остаје.
12 Habentes igitur talem spem, multa fiducia utimur:
Имајући дакле такву наду с великом слободом радимо;
13 et non sicut Moyses ponebat velamen super faciem suam, ut non intenderent filii Israel in faciem eius, quod evacuatur,
И не као што Мојсије меташе покривало на лице своје, да не би могли синови Израиљеви гледати свршетак онога што престаје.
14 sed obtusi sunt sensus eorum. Usque in hodiernum enim diem, idipsum velamen in lectione veteris testamenti manet non revelatum, (quoniam in Christo evacuatur)
Но заслепише помисли њихове; јер до самог овог дана стоји оно покривало неоткривено у читању старог завета, јер у Христу престаје.
15 sed usque in hodiernum diem, cum legitur Moyses, velamen positum est super cor eorum.
Него до данас кад се чита Мојсије, покривало на срцу њиховом стоји.
16 Cum autem conversus fuerit ad Dominum, auferetur velamen.
А кад се обрате ка Господу, узеће се покривало.
17 Dominus autem Spiritus est: Ubi autem Spiritus Domini: ibi libertas.
А Господ је Дух: а где је Дух онде је слобода.
18 Nos vero omnes, revelata facie gloriam Domini speculantes, in eandem imaginem transformamur a claritate in claritatem, tamquam a Domini Spiritu.
Ми пак сви који откривеним лицем гледамо славу Господњу, преображавамо се у оно исто обличје из славе у славу, као од Господњег Духа.
