Psaumes 42

1 Comme un cerf brame après les eaux courantes, ainsi mon âme soupire après toi, ô Dieu!

Као што кошута тражи потоке, тако душа моја тражи Тебе, Боже!

2 Mon âme a soif de Dieu, du Dieu vivant; quand entrerai-je et me présenterai-je devant la face de Dieu?

Жедна је душа моја Бога, Бога Живога, кад ћу доћи и показати се лицу Божијем?

3 Les larmes sont devenues mon pain jour et nuit, pendant qu'on me dit sans cesse: Où est ton Dieu?

Сузе су ми хлеб дан и ноћ, кад ми сваки дан говоре: Где је Бог твој?

4 Voici ce que je me rappelle, et j'en repasse le souvenir dans mon cœur: c'est que je marchais entouré de la foule, je m'avançais à sa tête jusqu'à la maison de Dieu, avec des cris de joie et de louange, en cortège de fête.

Душа се моја пролива кад се опомињем како сам ходио сред многог људства; ступао у дом Божји, а људство празнујући певаше и подвикиваше.

5 Pourquoi t'abats-tu, mon âme, et frémis-tu en moi? Attends-toi à Dieu, car je le louerai encore; son regard est le salut!

Што си клонула, душо моја, и што си жалосна? Уздај се у Бога; јер ћу Га још славити, Спаситеља мог и Бога мог.

6 Mon Dieu, mon âme est abattue en moi; aussi je me souviens de toi au pays du Jourdain et des Hermons, au mont de Mitséar.

Клонула је у мени душа зато што Те помињем у земљи јорданској, на Ермону, на гори малој.

7 Un abîme appelle un autre abîme au bruit de tes torrents; toutes tes vagues, tous tes flots ont passé sur moi.

Бездана бездану дозива гласом слапова Твојих; све воде Твоје и вали Твоји на мене навалише.

8 De jour, l'Éternel enverra sa grâce, et de nuit son cantique sera dans ma bouche; je prierai le Dieu qui est ma vie;

Дању је јављао Господ милост своју, а ноћу Му је песма у мене, молитва Богу живота мог.

9 Je dirai à Dieu, mon rocher: Pourquoi m'as-tu oublié? Pourquoi marcherai-je en deuil, sous l'oppression de l'ennemi?

Рећи ћу Богу, граду свом: Зашто си ме заборавио? Зашто идем сетан од пакости непријатељеве?

10 Mes os se brisent, quand mes ennemis m'outragent, disant chaque jour: Où est ton Dieu?

Који ми пакосте, пребијајући кости моје, ругају ми се говорећи ми сваки дан: Где ти је Бог?

11 Pourquoi t'abats-tu, mon âme, et pourquoi frémis-tu en moi? Attends-toi à Dieu, car je le louerai encore; il est mon salut et mon Dieu!

Што си клонула, душо моја, и што си жалосна? Уздај се у Бога; јер ћу Га још славити, Спаситеља мог и Бога мог.