Psalms 102
1 A Prayer for the Humbled One when he is about to faint, and, before Yahweh, poureth out his grief. O Yahweh, hear thou my prayer, and let, my cry for help, unto thee, enter in.
Господе! Чуј молитву моју, и вика моја нек изађе преда Те.
2 Do not hide thy face from me, In the day when I am in distress, —Bend down unto me thine ear, In the day when I call, speedily answer me.
Немој одвратити лице своје од мене; у дан кад сам у невољи пригни к мени ухо своје, у дан кад Те призивам, похитај, услиши ме.
3 For, consumed in smoke, are my days, And, my bones, like a burning mass, are scorched through;
Јер прођоше као дим дани моји, кости моје као топионица огореше.
4 Smitten like herbage, so is my heart dried up, For I have forgotten to eat my food.
Покошено је као трава и посахло срце моје, да заборавих јести хлеб свој.
5 At the noise of my groaning, my bone, hath cleaved, to my flesh:
Од уздисања мог приону кост моја за месо моје.
6 I am like the pelican of the desert, I have become as an owl among ruins.
Постадох као гем у пустињи; ја сам као сова на зидинама.
7 I have watched and am become, Like a bird sitting alone upon a housetop.
Не спавам, и седим као птица без друга на крову.
8 All the day, have mine enemies, reproached me, And, they who are mad against me, by me, have sworn.
Сваки дан руже ме непријатељи моји, и који су се помамили на мене, мном се уклињу.
9 For, ashes—like bread, have I eaten, And, my drink—with my tears, have I mingled;
Једем пепео као хлеб, и пиће своје растварам сузама.
10 Because of thine indignation and thy wrath, For thou hast lifted me up, and cast me down.
Од гнева Твог и срдње Твоје; јер подигавши ме бацио си ме.
11 My days, are like a shadow extended, And, I, as green herbage, do wither.
Дани су моји као сен, који пролази, и ја као трава осуших се.
12 But, thou, O Yahweh, age-abidingly wilt remain, And the memorial of thee, to generation after generation.
А Ти, Господе, остајеш довека, и спомен Твој од колена до колена.
13 Thou, wilt arise, wilt have compassion upon Zion, Surely it is time to favour her, Surely the time appointed, hath come;
Ти ћеш устати, смиловаћеш се на Сион, јер је време смиловати се на њ, јер је дошло време;
14 Seeing that thy servants, take pleasure, in her stones, And, her dust, they favour:
Јер слугама Твојим омиле и камење његово, и прах његов жале.
15 That the nations may revere thy Name, O Yahweh, And all the kings of the earth, thy glory.
Тада ће се незнабошци бојати имена Господњег, и сви цареви земаљски славе Његове;
16 When Yahweh, hath built up, Zion, Hath appeared in his glory;
Јер ће Господ сазидати Сион, и јавити се у слави својој;
17 Hath turned towards the prayer of the destitute, And not despised their prayer,
Погледаће на молитву оних који немају помоћи, и неће се оглушити молбе њихове.
18 This, shall be written, for a later generation, And, a people to be created, will give praise unto Yah: —
Написаће се ово потоњем роду, и народ наново створен хвалиће Господа.
19 That he looked down, out of his holy height, Yahweh, from the heavens unto the earth, directed his gaze; —
Што је приникао са свете висине своје, Господ погледао с неба на земљу.
20 To hear the groaning of the prisoner, To set free, them who were appointed to death.
Да чује уздисање сужњево, и одреши синове смртне;
21 To the end the Name of Yahweh, might be celebrated in Zion, And his praise in Jerusalem:
Да би казивали на Сиону име Господње и хвалу Његову у Јерусалиму,
22 When the peoples, gather themselves together, And the kingdoms, to serve Yahweh.
Кад се скупе народи и царства да служе Господу.
23 He hath prostrated, in the way, my strength, —He hath shortened my days.
Строшио је на путу крепост моју, скратио дане моје.
24 I said, O my GOD, do not remove me in the midst of my days, Throughout the generation of generations, are thy years;
Рекох: Боже мој! Немој ме узети у половини дана мојих. Твоје су године од колена до колена.
25 Of old—the earth, thou didst found, And, the work of thy hands, are the heavens;
Давно си поставио земљу, и небеса су дело руку Твојих.
26 They, shall perish, But, thou, wilt abide; And, they all, like a garment, shall fall in pieces, As a vesture, wilt thou change them and they shall vanish;
То ће проћи, а Ти ћеш остати; све ће то као хаљина оветшати, као хаљину променићеш их и промениће се.
27 But, thou, art, the same, —And, thy years, shall have no end:
Али Ти си тај исти и године Твоје неће истећи.
28 The children of thy servants, shall continue, —And, their seed, before thee, be established.
Синови ће слуга Твојих живети, и семе ће се њихово утврдити пред лицем Твојим.
