Job 10
1 My soul is weary of my life; I will give free course to my complaint; I will speak in the bitterness of my soul.
Додијао је души мојој живот мој; пустићу од себе тужњаву своју, говорићу у јаду душе своје.
2 I will say unto God, Do not condemn me; Show me wherefore thou contendest with me.
Рећи ћу Богу: Немој ме осудити; кажи ми зашто се преш са мном.
3 Is it good unto thee that thou shouldest oppress, That thou shouldest despise the work of thy hands, And shine upon the counsel of the wicked?
Је ли Ти мило да чиниш силу, да одбацујеш дело руку својих и савет безбожнички обасјаваш?
4 Hast thou eyes of flesh? Or seest thou as man seeth?
Јесу ли у Тебе очи телесне? Видиш ли као што види човек?
5 Are thy days as the days of man, Or thy years as man’s days,
Јесу ли дани твоји као дани човечији, и године твоје као век људски,
6 That thou inquirest after mine iniquity, And searchest after my sin,
Те истражујеш моје безакоње и за грех мој разбираш?
7 Although thou knowest that I am not wicked, And there is none that can deliver out of thy hand?
Ти знаш да нисам крив, и нема никога ко би избавио из Твоје руке.
8 Thy hands have framed me and fashioned me Together round about; yet thou dost destroy me.
Твоје су ме руке створиле и начиниле, и Ти ме одсвуда потиреш.
9 Remember, I beseech thee, that thou hast fashioned me as clay; And wilt thou bring me into dust again?
Опомени се да си ме као од кала начинио, и опет ћеш ме у прах обратити.
10 Hast thou not poured me out as milk, And curdled me like cheese?
Ниси ли ме као млеко слио и као сир усирио ме?
11 Thou hast clothed me with skin and flesh, And knit me together with bones and sinews.
Навукао си на ме кожу и месо, и костима и жилама сплео си ме.
12 Thou hast granted me life and lovingkindness; And thy visitation hath preserved my spirit.
Животом и милошћу даривао си ме; и старање Твоје чувало је дух мој.
13 Yet these things thou didst hide in thy heart; I know that this is with thee:
И сакрио си то у срцу свом; али знам да је у Тебе.
14 If I sin, then thou markest me, And thou wilt not acquit me from mine iniquity.
Ако сам згрешио, опазио си ме, и ниси ме опростио безакоња мог.
15 If I be wicked, woe unto me; And if I be righteous, yet shall I not lift up my head; Being filled with ignominy, And looking upon mine affliction.
Ако сам скривио, тешко мени! Ако ли сам прав, не могу подигнути главе, пун срамоте и видећи муку своју.
16 And if [my head] exalt itself, thou huntest me as a lion; And again thou showest thyself marvellous upon me.
И ако се подигне, гониш ме као лав, и опет чиниш чудеса на мени.
17 Thou renewest thy witnesses against me, And increasest thine indignation upon me: Changes and warfare are with me.
Понављаш сведочанства своја против мене, и умножаваш гнев свој на ме; војске једне за другом излазе на ме.
18 Wherefore then hast thou brought me forth out of the womb? I had given up the ghost, and no eye had seen me.
Зашто си ме извадио из утробе? О да умрех! Да ме ни око не виде!
19 I should have been as though I had not been; I should have been carried from the womb to the grave.
Био бих као да никада нисам био; из утробе у гроб био бих однесен.
20 Are not my days few? cease then, And let me alone, that I may take comfort a little,
Није ли мало дана мојих? Престани дакле и окани ме се да се мало опоравим,
21 Before I go whence I shall not return, [Even] to the land of darkness and of the shadow of death;
Пре него отидем одакле се нећу вратити, у земљу тамну и у сен смртни,
22 The land dark as midnight, [The land] of the shadow of death, without any order, And where the light is as midnight.
У земљу тамну као мрак и у сен смртни, где нема промене и где је видело као тама.
