Ecclesiastes 2
1 I said in my heart, Come now, I will prove thee with mirth; therefore enjoy pleasure: and, behold, this also was vanity.
Ја рекох у срцу свом: Дај да те окушам весељем; уживај добра. Али гле и то беше таштина.
2 I said of laughter, It is mad; and of mirth, What doeth it?
Смеху рекох: Лудујеш; и весељу: Шта то радиш?
3 I searched in my heart how to cheer my flesh with wine, my heart yet guiding [me] with wisdom, and how to lay hold on folly, till I might see what it was good for the sons of men that they should do under heaven all the days of their life.
Размишљах у срцу свом да пуштам тело своје на пиће, и срцем својим управљајући мудро да се држим лудости докле не видим шта би добро било синовима људским да чине под небом док су живи.
4 I made me great works; I builded me houses; I planted me vineyards;
Велика дела учиних: сазидах себи куће, насадих себи винограде;
5 I made me gardens and parks, and I planted trees in them of all kinds of fruit;
Начиних себи вртове и воћњаке, и насадих у њима свакојаких дрвета родних;
6 I made me pools of water, to water therefrom the forest where trees were reared;
Начиних себи језера водена да заливам из њих шуму где расту дрвета;
7 I bought men-servants and maid-servants, and had servants born in my house; also I had great possessions of herds and flocks, above all that were before me in Jerusalem;
Набавих себи слуга и слушкиња, и имах слуга рођених у кући мојој; и имах говеда и оваца више од свих који бише пре мене у Јерусалиму;
8 I gathered me also silver and gold, and the treasure of kings and of the provinces; I gat me men-singers and women-singers, and the delights of the sons of men, musical instruments, and that of all sorts.
Такође накупих себи сребра и злата и заклада од царева и земаља; набавих себи певача и певачица и милина људских, и справа музичких свакојаких.
9 So I was great, and increased more than all that were before me in Jerusalem: also my wisdom remained with me.
И тако постах већи и силнији од свих који бише пре мене у Јерусалиму; и мудрост моја оста са мном.
10 And whatsoever mine eyes desired I kept not from them; I withheld not my heart from any joy; for my heart rejoiced because of all my labor; and this was my portion from all my labor.
И шта год жељаху очи моје, не брањах им нити ускраћивах срцу свом какво весеље, него се срце моје весељаше са сваког труда мог, и то ми беше део од сваког труда мог.
11 Then I looked on all the works that my hands had wrought, and on the labor that I had labored to do; and, behold, all was vanity and a striving after wind, and there was no profit under the sun.
А кад погледах на сва дела своја што урадише руке моје, и на труд којим се трудих да урадим, гле, све беше таштина и мука духу, и нема користи под сунцем.
12 And I turned myself to behold wisdom, and madness, and folly: for what [can] the man [do] that cometh after the king? [even] that which hath been done long ago.
Тада се обратих да видим мудрост и лудост и безумље, јер шта би чинио човек који би настао после цара? Шта је већ учињено.
13 Then I saw that wisdom excelleth folly, as far as light excelleth darkness.
И видех да је боља мудрост од лудости, као што је боља светлост од мрака.
14 The wise man’s eyes are in his head, and the fool walketh in darkness: and yet I perceived that one event happeneth to them all.
Мудри има очи у глави, а безумни иде по мраку; али такође дознах да једнако бива свима.
15 Then said I in my heart, As it happeneth to the fool, so will it happen even to me; and why was I then more wise? Then said I in my heart, that this also is vanity.
Зато рекох у срцу свом: Мени ће бити као безумнику што бива; шта ће ми дакле помоћи што сам мудар? И рекох у срцу свом: и то је таштина.
16 For of the wise man, even as of the fool, there is no remembrance for ever; seeing that in the days to come all will have been long forgotten. And how doth the wise man die even as the fool!
Јер се неће спомињати мудрац као ни безумник до века; јер што сада јесте, све се заборавља после, и мудрац умире као и безумник.
17 So I hated life, because the work that is wrought under the sun was grievous unto me; for all is vanity and a striving after wind.
Зато ми омрзе живот, јер ми није мило шта бива под сунцем, јер је све таштина и мука духу.
18 And I hated all my labor wherein I labored under the sun, seeing that I must leave it unto the man that shall be after me.
И омрзе ми сав труд мој око ког се трудих под сунцем, јер ћу га оставити човеку који ће настати након мене.
19 And who knoweth whether he will be a wise man or a fool? yet will he have rule over all my labor wherein I have labored, and wherein I have showed myself wise under the sun. This also is vanity.
И ко зна хоће ли бити мудар или луд? И опет ће бити господар од свега труда мог око ког се трудих и мудровах под сунцем. И то је таштина.
20 Therefore I turned about to cause my heart to despair concerning all the labor wherein I had labored under the sun.
Зато дођох на то да ми срце изгуби надање о сваком труду око ког се трудих под сунцем.
21 For there is a man whose labor is with wisdom, and with knowledge, and with skilfulness; yet to a man that hath not labored therein shall he leave it for his portion. This also is vanity and a great evil.
Јер има људи који се труде мудро и разумно и право, па то остављају у део другом који се није трудио око тога. И то је таштина и велико зло.
22 For what hath a man of all his labor, and of the striving of his heart, wherein he laboreth under the sun?
Јер шта има човек од свега труда свог и од муке срца свог, коју подноси под сунцем?
23 For all his days are [but] sorrows, and his travail is grief; yea, even in the night his heart taketh no rest. This also is vanity.
Јер су сви дани његови мука, а послови његови брига; ни ноћу се не одмара срце његово. И то је таштина.
24 There is nothing better for a man [than] that he should eat and drink, and make his soul enjoy good in his labor. This also I saw, that it is from the hand of God.
Није ли, дакле, добро човеку да једе и пије и да гледа да му је души добро од труда његовог? Ја видех и то да је из руке Божије.
25 For who can eat, or who can have enjoyment, more than I?
Јер ко је јео и уживао више него ја?
26 For to the man that pleaseth him [God] giveth wisdom, and knowledge, and joy; but to the sinner he giveth travail, to gather and to heap up, that he may give to him that pleaseth God. This also is vanity and a striving after wind.
Јер човеку који Му је по вољи даје мудрост и разум и радост, а грешнику даје муку да сабира и скупља да да ономе који је по вољи Богу. И то је таштина и мука духу.
