Job 7
1 Nije l' vojska život čovjekov na zemlji? Ne provodi l' dane poput najamnika?
Mar ni določen čas za človeka na zemlji? Mar niso njegovi dnevi prav tako podobni najemnikovim dnevom?
2 Kao što trudan rob za hladom žudi, poput nadničara štono plaću čeka,
Kakor si služabnik iskreno želi sence in kakor najemnik gleda za nagrado svojega dela,
3 mjeseci jada tako me zapadoše i noći su mučne meni dosuđene.
tako sem prisiljen, da posedujem mesece ničnosti in naporne noči so mi določene.
4 Liježuć' mislim svagda: 'Kada ću ustati?' A dižuć se: 'Kada večer dočekati!' I tako se kinjim sve dok se ne smrkne.
Ko se uležem, rečem: ›Kdaj bom vstal in bo noč minila? Poln sem premetavanja sem ter tja do jutranjega svitanja.
5 PÓut moju crvi i blato odjenuše, koža na meni puca i raščinja se.
Moje meso je pokrito z ličinkami in grudami prahu; moja koža je razpokana in postala je gnusna.
6 Dani moji brže od čunka prođoše, promakoše hitro bez ikakve nade.
Moji dnevi so bolj nagli kakor tkalski čolniček in preživeti so brez upanja.
7 Spomeni se: život moj je samo lahor i oči mi neće više vidjet' sreće!
Oh, spomnite se, da je moje življenje veter. Moje oko ne bo več videlo dobrega.
8 Prijateljsko oko neće me gledati; pogled svoj u mene upro si te sahnem.
Oko tistega, ki me je videlo, me ne bo več videlo. Tvoje oči so na meni, mene pa ni.
Kakor je oblak použit in izginil proč, tako kdor gre dol h grobu, ne bo več prišel gor. (Sheol h7585)
10 Domu svome natrag ne vraća se nikad, njegovo ga mjesto više ne poznaje.
Ne bo se več vrnil k svojemu domu niti ga njegov kraj ne bo več poznal.
11 Ustima ja svojim stoga branit' neću, u tjeskobi duha govorit ću sada, u gorčini duše ja ću zajecati.
Zato ne bom zadrževal svojih ust; govoril bom v tesnobi svojega duha, pritoževal se bom v grenkobi svoje duše.
12 Zar sam more ili neman morska, pa si stražu nada mnom stavio?
Mar sem morje ali kit, da ti postavljaš stražo nad menoj?
13 Kažem li: 'Na logu ću se smirit', ležaj će mi olakšati muke',
Ko rečem: ›Moja postelja me bo tolažila, moje ležišče bo lajšalo mojo pritožbo, ‹
14 snovima me prestravljuješ tada, prepadaš me viđenjima mučnim.
takrat me ti strašiš s sanjami in me prek videnj spravljaš v grozo,
15 Kamo sreće da mi se zadavit'! Smrt mi je od patnja mojih draža.
tako da moja duša raje izbira dušenje in smrt, kakor pa moje življenje.
16 Ja ginem i vječno živjet neću; pusti me, tek dah su dani moji!
To se mi gabi. Ne bi hotel živeti večno. Pustite me samega, kajti moji dnevi so ničevost.
17 Što je čovjek da ga toliko ti cijeniš, da je srcu tvojem tako prirastao
Kaj je človek, da bi ga ti poveličeval? In da bi svoje srce naravnal nanj?
18 i svakoga jutra da njega pohodiš i svakoga trena da ga iskušavaš?
Da bi ga ti obiskoval vsako jutro in ga preizkušal vsak trenutek?
19 Kada ćeš svoj pogled skinuti sa mene i dati mi barem pljuvačku progutat'?
Kako dolgo ne boš odšel od mene niti me ne boš pustil samega, dokler ne pogoltnem svoje sline?
20 Ako sam zgriješio, što učinih tebi, o ti koji pomno nadzireš čovjeka? Zašto si k'o metu mene ti uzeo, zbog čega sam tebi na teret postao?
Grešil sem. Kaj ti bom storil, oh ti, varuh ljudi? Zakaj si me postavil kakor znamenje zoper tebe, tako da sem breme samemu sebi?
21 Zar prijestupa moga ne možeš podnijeti i ne možeš prijeći preko krivnje moje? Jer, malo će proći i u prah ću leći, ti ćeš me tražiti, al' me biti neće.”
Zakaj ne odpustiš mojega prestopka in ne odvzameš moje krivičnosti? Kajti sedaj bom spal v prahu in iskal me boš zjutraj, toda mene ne bo.«
