< Дела апостолска 27 >
1 И као што би одређено да идемо у Талијанску, предаше и Павла и друге неке сужње капетану, по имену Јулију, од ћесареве чете.
2 А кад уђосмо у лађу адрамитску да пловимо у азијска места, отискосмо се; и с нама беше Аристарх Македонац из Солуна.
3 И други дан дођосмо у Сидон. И Јулије држаше Павла лепо, и допусти му да одлази к својим пријатељима и да га послужују.
4 И оданде одвезавши се допловисмо у Кипар, јер ветрови беху противни.
5 И препловивши пучину киликијску и памфилијску дођосмо у Миру ликијску.
6 И онде нашавши капетан лађу александријску која плови у Талијанску, метну нас у њу.
7 И пловивши много дана споро, и једва дошавши према Книду, јер нам ветар не даваше, допловисмо под Крит код Салмоне.
8 И једва се возећи поред краја, дођосмо на једно место које се зове Добра Пристаништа, код ког близу беше град Ласеја.
9 А пошто прође много времена, и већ пловљење не беше без страха, јер и пост већ беше прошао, саветоваше Павле
10 Говорећи им: Људи! Видим да ће пловљење бити с муком и великом штетом не само товара и лађе него и душа наших.
11 Али капетан послуша већма крманоша и господара од лађе неголи Павлове речи.
12 А не будући пристаниште згодно за зимовник, саветоваху многи да се одвезу оданде, не би ли како могли доћи до Финика, и онде да зимују у пристаништу критском, које гледа к југу и к западу.
13 И кад дуну југ, мишљаху да им се воља испуни, и подигнувши једра пловљаху покрај Крита.
14 Али не задуго потом дуну, насупрот њему, буран ветар који се зове Евроклидон.
15 А кад се лађа оте, и не могаше се ветру противити, предадосмо је валовима и ношаху нас.
16 А кад прођосмо мимо једно острво које се зове Клауда, једва могосмо удржати чамац,
17 Који извукавши, свакојако помагаху, те га привезасмо одозго за лађу; а бојећи се да не удари на пруд, спустисмо једра, и тако се плављасмо.
18 А кад нам веома досађиваше бура сутрадан избациваху товаре.
19 И у трећи дан својим рукама избацисмо алат лађарски.
20 А кад се ни сунце ни звезде за много дана не показаше, и бура не мала навалила, беше пропала сва нада да ћемо се избавити.
21 И кад се задуго није јело, онда Павле ставши преда њих рече: Требаше дакле, о људи! Послушати мене, и не отискивати се од Крита, и не имати ове муке и штете.
22 И ево сад вас молим да будете добре воље: јер ниједна душа од вас неће пропасти осим лађе;
23 Јер у ову ноћ стаде преда ме анђео Бога ког сам ја и коме служим,
24 Говорећи: Не бој се, Павле! Ваља ти доћи пред ћесара; и ево ти дарова Бог све који се возе с тобом.
25 Зато не бојте се, људи; јер верујем Богу да ће тако бити као што ми би речено.
26 Али ваља нам доћи на једно острво.
27 А кад би четрнаеста ноћ, и ми се у поноћи плављасмо по адријанској пучини, помислише лађари да се приближују к некаквој земљи.
28 И измеривши дубину нађоше двадесет хвати; и прошавши мало опет измерише, и нађоше петнаест хвати.
29 Онда бојећи се да како не ударе на прудовита места бацише са стражњег краја лађе четири ленгера, па се мољасмо Богу да сване.
30 А кад лађари гледаху да побегну из лађе, и спустише чамац у море изговарајући се као да хоће с предњег краја да спусте ленгере,
31 Рече Павле капетану и војницима: Ако ови не остану у лађи, ви не можете живи остати.
32 Тада војници одрезаше ужа на чамцу и пустише га те паде.
33 А кад хтеде да сване, мољаше Павле све да једу, говорећи: Четрнаести је дан данас како чекате и не једући живите ништа не окусивши.
34 Зато вас молим да једете: јер је то за ваше здравље. А ни једном од вас длака с главе неће отпасти.
35 И рекавши ово узе хлеб, и даде хвалу Богу пред свима, и преломивши стаде јести.
36 Онда се сви развеселивши и они једоше.
37 А у лађи беше нас душа свега двеста и седамдесет и шест.
38 И наситивши се јела, олакшаше лађу избацивши пшеницу у море.
39 А кад би дан не познаваху земље; него угледаше некакав залив с песком, на који се договорише ако буде могуће, да извуку лађу.
40 И подигнувши ленгере вожаху се по мору, и одрешивши ужа на крмама, и раширивши мало једро према ветрићу који дуваше, вожасмо се крају.
41 А кад дођосмо као на један језик, где се море као раздељује, насади се лађа; и предњи крај, који се насади, оста тврд да се не може помакнути, а крма се разбијаше од силе валова.
42 А војници се договорише да побију сужње, да који не исплива и не утече.
43 Али капетан желећи сачувати Павла забрани њихов договор, и заповеди онима који знаху пливати да искоче најпре, и да изиђу на земљу;
44 А остали једни на даскама а једни на чему од лађе. И тако изиђоше сви живи на земљу.
