Дела апостолска 27
1 И као што би одређено да идемо у Талијанску, предаше и Павла и друге неке сужње капетану, по имену Јулију, од ћесареве чете.
When it was determined that we should sail for Italy, they delivered Paul and certain other prisoners to a centurion named Julius, of the Augustan band.
2 А кад уђосмо у лађу адрамитску да пловимо у азијска места, отискосмо се; и с нама беше Аристарх Македонац из Солуна.
Embarking in a ship of Adramyttium, which was about to sail to places on the coast of Asia, we put to sea, Aristarchus, a Macedonian of Thessalonica being with us.
3 И други дан дођосмо у Сидон. И Јулије држаше Павла лепо, и допусти му да одлази к својим пријатељима и да га послужују.
The next day, we touched at Sidon. Julius treated Paul kindly and gave him permission to go to his friends and refresh himself.
4 И оданде одвезавши се допловисмо у Кипар, јер ветрови беху противни.
Putting to sea from there, we sailed under the lee of Cyprus, because the winds were contrary.
5 И препловивши пучину киликијску и памфилијску дођосмо у Миру ликијску.
When we had sailed across the sea which is off Cilicia and Pamphylia, we came to Myra, a city of Lycia.
6 И онде нашавши капетан лађу александријску која плови у Талијанску, метну нас у њу.
There the centurion found a ship of Alexandria sailing for Italy, and he put us on board.
7 И пловивши много дана споро, и једва дошавши према Книду, јер нам ветар не даваше, допловисмо под Крит код Салмоне.
When we had sailed slowly many days, and had come with difficulty opposite Cnidus, the wind not allowing us further, we sailed under the lee of Crete, opposite Salmone.
8 И једва се возећи поред краја, дођосмо на једно место које се зове Добра Пристаништа, код ког близу беше град Ласеја.
With difficulty sailing along it we came to a certain place called Fair Havens, near the city of Lasea.
9 А пошто прође много времена, и већ пловљење не беше без страха, јер и пост већ беше прошао, саветоваше Павле
When much time had passed and the voyage was now dangerous because the Fast had now already gone by, Paul admonished them
10 Говорећи им: Људи! Видим да ће пловљење бити с муком и великом штетом не само товара и лађе него и душа наших.
and said to them, “Sirs, I perceive that the voyage will be with injury and much loss, not only of the cargo and the ship, but also of our lives.”
11 Али капетан послуша већма крманоша и господара од лађе неголи Павлове речи.
But the centurion gave more heed to the master and to the owner of the ship than to those things which were spoken by Paul.
12 А не будући пристаниште згодно за зимовник, саветоваху многи да се одвезу оданде, не би ли како могли доћи до Финика, и онде да зимују у пристаништу критском, које гледа к југу и к западу.
Because the haven was not suitable to winter in, the majority advised going to sea from there, if by any means they could reach Phoenix and winter there, which is a port of Crete, looking southwest and northwest.
13 И кад дуну југ, мишљаху да им се воља испуни, и подигнувши једра пловљаху покрај Крита.
When the south wind blew softly, supposing that they had obtained their purpose, they weighed anchor and sailed along Crete, close to shore.
14 Али не задуго потом дуну, насупрот њему, буран ветар који се зове Евроклидон.
But before long, a stormy wind beat down from shore, which is called Euroclydon.
15 А кад се лађа оте, и не могаше се ветру противити, предадосмо је валовима и ношаху нас.
When the ship was caught and couldn’t face the wind, we gave way to it and were driven along.
16 А кад прођосмо мимо једно острво које се зове Клауда, једва могосмо удржати чамац,
Running under the lee of a small island called Clauda, we were able, with difficulty, to secure the boat.
17 Који извукавши, свакојако помагаху, те га привезасмо одозго за лађу; а бојећи се да не удари на пруд, спустисмо једра, и тако се плављасмо.
After they had hoisted it up, they used cables to help reinforce the ship. Fearing that they would run aground on the Syrtis sand bars, they lowered the sea anchor, and so were driven along.
18 А кад нам веома досађиваше бура сутрадан избациваху товаре.
As we laboured exceedingly with the storm, the next day they began to throw things overboard.
19 И у трећи дан својим рукама избацисмо алат лађарски.
On the third day, they threw out the ship’s tackle with their own hands.
20 А кад се ни сунце ни звезде за много дана не показаше, и бура не мала навалила, беше пропала сва нада да ћемо се избавити.
When neither sun nor stars shone on us for many days, and no small storm pressed on us, all hope that we would be saved was now taken away.
21 И кад се задуго није јело, онда Павле ставши преда њих рече: Требаше дакле, о људи! Послушати мене, и не отискивати се од Крита, и не имати ове муке и штете.
When they had been long without food, Paul stood up in the middle of them and said, “Sirs, you should have listened to me, and not have set sail from Crete and have gotten this injury and loss.
22 И ево сад вас молим да будете добре воље: јер ниједна душа од вас неће пропасти осим лађе;
Now I exhort you to cheer up, for there will be no loss of life amongst you, but only of the ship.
23 Јер у ову ноћ стаде преда ме анђео Бога ког сам ја и коме служим,
For there stood by me this night an angel, belonging to the God whose I am and whom I serve,
24 Говорећи: Не бој се, Павле! Ваља ти доћи пред ћесара; и ево ти дарова Бог све који се возе с тобом.
saying, ‘Don’t be afraid, Paul. You must stand before Caesar. Behold, God has granted you all those who sail with you.’
25 Зато не бојте се, људи; јер верујем Богу да ће тако бити као што ми би речено.
Therefore, sirs, cheer up! For I believe God, that it will be just as it has been spoken to me.
26 Али ваља нам доћи на једно острво.
But we must run aground on a certain island.”
27 А кад би четрнаеста ноћ, и ми се у поноћи плављасмо по адријанској пучини, помислише лађари да се приближују к некаквој земљи.
But when the fourteenth night had come, as we were driven back and forth in the Adriatic Sea, about midnight the sailors surmised that they were drawing near to some land.
28 И измеривши дубину нађоше двадесет хвати; и прошавши мало опет измерише, и нађоше петнаест хвати.
They took soundings and found twenty fathoms. After a little while, they took soundings again, and found fifteen fathoms.
29 Онда бојећи се да како не ударе на прудовита места бацише са стражњег краја лађе четири ленгера, па се мољасмо Богу да сване.
Fearing that we would run aground on rocky ground, they let go four anchors from the stern, and wished for daylight.
30 А кад лађари гледаху да побегну из лађе, и спустише чамац у море изговарајући се као да хоће с предњег краја да спусте ленгере,
As the sailors were trying to flee out of the ship and had lowered the boat into the sea, pretending that they would lay out anchors from the bow,
31 Рече Павле капетану и војницима: Ако ови не остану у лађи, ви не можете живи остати.
Paul said to the centurion and to the soldiers, “Unless these stay in the ship, you can’t be saved.”
32 Тада војници одрезаше ужа на чамцу и пустише га те паде.
Then the soldiers cut away the ropes of the boat and let it fall off.
33 А кад хтеде да сване, мољаше Павле све да једу, говорећи: Четрнаести је дан данас како чекате и не једући живите ништа не окусивши.
While the day was coming on, Paul begged them all to take some food, saying, “Today is the fourteenth day that you wait and continue fasting, having taken nothing.
34 Зато вас молим да једете: јер је то за ваше здравље. А ни једном од вас длака с главе неће отпасти.
Therefore I beg you to take some food, for this is for your safety; for not a hair will perish from any of your heads.”
35 И рекавши ово узе хлеб, и даде хвалу Богу пред свима, и преломивши стаде јести.
When he had said this and had taken bread, he gave thanks to God in the presence of all; then he broke it and began to eat.
36 Онда се сви развеселивши и они једоше.
Then they all cheered up, and they also took food.
37 А у лађи беше нас душа свега двеста и седамдесет и шест.
In all, we were two hundred and seventy-six souls on the ship.
38 И наситивши се јела, олакшаше лађу избацивши пшеницу у море.
When they had eaten enough, they lightened the ship, throwing out the wheat into the sea.
39 А кад би дан не познаваху земље; него угледаше некакав залив с песком, на који се договорише ако буде могуће, да извуку лађу.
When it was day, they didn’t recognise the land, but they noticed a certain bay with a beach, and they decided to try to drive the ship onto it.
40 И подигнувши ленгере вожаху се по мору, и одрешивши ужа на крмама, и раширивши мало једро према ветрићу који дуваше, вожасмо се крају.
Casting off the anchors, they left them in the sea, at the same time untying the rudder ropes. Hoisting up the foresail to the wind, they made for the beach.
41 А кад дођосмо као на један језик, где се море као раздељује, насади се лађа; и предњи крај, који се насади, оста тврд да се не може помакнути, а крма се разбијаше од силе валова.
But coming to a place where two seas met, they ran the vessel aground. The bow struck and remained immovable, but the stern began to break up by the violence of the waves.
42 А војници се договорише да побију сужње, да који не исплива и не утече.
The soldiers’ counsel was to kill the prisoners, so that none of them would swim out and escape.
43 Али капетан желећи сачувати Павла забрани њихов договор, и заповеди онима који знаху пливати да искоче најпре, и да изиђу на земљу;
But the centurion, desiring to save Paul, stopped them from their purpose, and commanded that those who could swim should throw themselves overboard first to go towards the land;
44 А остали једни на даскама а једни на чему од лађе. И тако изиђоше сви живи на земљу.
and the rest should follow, some on planks and some on other things from the ship. So they all escaped safely to the land.
