Job 30

1 “A sada, gle, podruguju se mnome ljudi po ljetima mlađi od mene kojih oce ne bih bio metnuo ni s ovčarskim psima stada svojega.

A sada smiju mi se mlaði od mene, kojima otaca ne bih bio htio metnuti sa psima stada svojega.

2 Ta što će mi jakost ruku njihovih kad im muževna ponestane snaga ispijena glađu i oskudicom.

A na što bi mi i bila sila ruku njihovijeh? u njima bješe propala starost.

3 Glodali su u pustinji korijenje i čestar opustjelih ruševina.

Od siromaštva i gladi samoæovahu bježeæi na suha, mraèna, pusta i opustošena mjesta;

4 Lobodu su i s grmlja lišće brali, kao kruh jeli korijenje žukino.

Koji brahu lobodu po èestama, i smrekovo korijenje bješe im hrana.

5 Od društva ljudskog oni su prognani, za njima viču k'o za lopovima.

Izmeðu ljudi bijahu izgonjeni i vikaše se za njima kao za lupežem.

6 Živjeli su po strašnim jarugama, po spiljama i u raspuklinama.

Življahu po strašnijem uvalama, po jamama u zemlji i u kamenu.

7 Urlik im se iz šikarja dizao; po trnjacima ležahu stisnuti.

Po grmovima rikahu, pod trnjem se skupljahu.

8 Sinovi bezvrijednih, soj bezimenih, bičevima su iz zemlje prognani.

Bijahu ljudi nikakvi i bez imena, manje vrijedni nego zemlja.

9 Rugalicom sam postao takvima i njima sada služim kao priča!

I njima sam sada pjesma, i postah im prièa.

10 Gnušaju me se i bježe od mene, ne ustežu se pljunut' mi u lice.

Gade se na me, idu daleko od mene i ne ustežu se pljuvati mi u lice.

11 I jer On luk mi slomi i satrije me, iz usta svojih izbaciše uzdu.

Jer je Bog odapeo moju tetivu i muke mi zadao te zbaciše uzdu preda mnom.

12 S desne moje strane rulja ustaje, noge moje u bijeg oni tjeraju, put propasti prema meni nasiplju.

S desne strane ustaju momci, potkidaju mi noge, i nasipaju put k meni da me upropaste.

13 Stazu mi ruše da bi me satrli, napadaju i ne brani im nitko,

Raskopaše moju stazu, umnožiše mi muke, ne treba niko da im pomaže.

14 prolomom oni širokim naviru i kotrljaju se poput oluje.

Kao širokim prolomom naviru, i navaljuju preko razvalina.

15 Strahote sve se okreću na mene, mojeg ugleda kao vjetra nesta, poput oblaka iščeznu spasenje.

Strahote navališe na me, i kao vjetar tjeraju dušu moju, i kao oblak proðe sreæa moja.

16 Duša se moja rasipa u meni, dani nevolje na me se srušili.

I sada se duša moja ražljeva u meni, stigoše me dani muèni.

17 Noću probada bolest kosti moje, ne počivaju boli što me glođu.

Noæu probada mi kosti u meni, i žile moje ne odmaraju se.

18 Muka mi je i halju nagrdila i stegla me k'o ovratnik odjeće.

Od teške sile promijenilo se odijelo moje, i kao ogrlica u košulje moje steže me.

19 U blato me je oborila dolje, gle, postao sam k'o prah i pepeo.

Bacio me je u blato, te sam kao prah i pepeo.

20 K Tebi vičem, al' Ti ne odgovaraš; pred Tobom stojim, al' Ti i ne mariš.

Vièem k tebi, a ti me ne slušaš; stojim pred tobom, a ti ne gledaš na me.

21 Prema meni postao si okrutan; rukom preteškom na me se obaraš.

Pretvorio si mi se u ljuta neprijatelja; silom ruke svoje suprotiš mi se.

22 U vihor me dižeš, nosiš me njime, u vrtlogu me olujnom kovitlaš.

Podižeš me u vjetar, posaðuješ me na nj, i rastapaš u meni sve dobro.

23 Da, znadem da si me smrti predao, saborištu zajedničkom svih živih.

Jer znam da æeš me odvesti na smrt i u dom odreðeni svjema živima.

24 Al' ne pruža li ruku utopljenik, ne viče li kad padne u nevolju?

Ali neæe pružiti ruke svoje u grob; kad ih stane potirati, oni neæe vikati.

25 Ne zaplakah li nad nevoljnicima, ne sažalje mi duša siromaha?

Nijesam li plakao radi onoga koji bijaše u zlu? nije li duša moja žalosna bivala radi ubogoga?

26 Sreći se nadah, a dođe nesreća; svjetlost čekah, a gle, zavi me tama.

Kad se dobru nadah, doðe mi zlo; i kad se nadah svjetlosti, doðe mrak.

27 Utroba vri u meni bez prestanka, svaki dan nove patnje mi donosi.

Utroba je moja uzavrela, i ne može da se umiri, zadesiše me dani muèni.

28 Smrknut idem, al' nitko me ne tješi; ustajem u zboru - da bih kriknuo.

Hodim crn, ne od sunca, ustajem i vièem u zboru.

29 Sa šakalima sam se zbratimio i nojevima postao sam drugom.

Brat postah zmajevima i drug sovama.

30 Na meni sva je koža pocrnjela, i kosti mi je sažgala ognjica.

Pocrnjela je koža na meni i kosti moje posahnuše od žege.

31 Tužaljka mi je ugodila harfu, svirala mi glas narikača ima.

Gusle se moje pretvoriše u zapijevku, i svirala moja u plaè.