Job 32

1 De tre männen upphörde nu att svara Job, eftersom han höll sig själv för rättfärdig.

Тада престаше она три човека одговарати Јову, јер се чињаше да је праведан.

2 Då blev Elihu, Barakels son, från Bus, av Rams släkt, upptänd av vrede. Mot Job upptändes han av vrede, därför att denne menade sig hava rätt mot Gud;

А Елијуј, син Варахилов од Вуза, рода Рамовог, разгневи се на Јова што се сам грађаше праведнији од Бога;

3 och mot hans tre vänner upptändes hans vrede, därför att de icke funno något svar varmed de kunde vederlägga Job.

И на три пријатеља његова разгневи се што не нађоше одговора и опет осуђиваху Јова.

4 Hittills hade Elihu dröjt att tala till Job, därför att de andra voro äldre till åren än han.

Јер Елијуј чекаше докле они говораху с Јовом, јер беху старији од њега.

5 Men då nu Elihu såg att de tre männen icke mer hade något att svara, upptändes hans vrede.

Па кад виде Елијуј да нема одговора у устима она три човека, распали се гнев његов.

6 Så tog då Elihu, Barakels son, från Bus, till orda och sade; Ung till åren är jag, I däremot ären gamla. Därför höll jag mig tillbaka och var försagd och lade ej fram för eder min mening.

И проговори Елијуј син Варахилов од Вуза, и рече: Ја сам најмлађи, а ви сте старци, зато се бојах и не смех вам казати шта мислим.

7 Jag tänkte: "Må åldern tala, och må årens mängd förkunna visdom."

Мишљах: нека говори старост, и многе године нека објаве мудрост.

8 Dock, på anden i människorna kommer det an, den Allsmäktiges livsfläkt giver dem förstånd.

Али је дух у људима, и Дух Свемогућег уразумљује их.

9 Icke de åldriga äro alltid visast, icke de äldsta förstå bäst vad rätt är.

Велики нису свагда мудри, и старци не знају свагда шта је право.

10 Därför säger jag nu: Hör mig; jag vill lägga fram min mening, också jag.

Зато велим: послушај ме да кажем и ја како мислим.

11 Se, jag väntade på vad I skullen tala, jag lyssnade efter förstånd ifrån eder, efter skäl som I skullen draga fram.

Ето, чекао сам да ви изговорите, слушао сам разлоге ваше докле извиђасте беседу.

12 Ja, noga aktade jag på eder. Men se, ingen fanns, som vederlade Job, ingen bland eder, som kunde svara på hans ord.

Пазио сам, али гле, ни један од вас не сапре Јова, не одговори на његове речи.

13 Nu mån I icke säga: "Vi möttes av vishet; Gud, men ingen människa, kan nedslå denne."

Може бити да ћете рећи: Нађосмо мудрост, Бог ће га оборити, не човек.

14 Skäl mot min mening har han icke lagt fram, ej heller skall jag bemöta honom med edra bevis.

Није на ме управио беседе, ни ја му нећу одговарати вашим речима.

15 Se, nu stå de bestörta och svara ej mer, målet i munnen hava de mist.

Смели су се, не одговарају више, нестало им је речи.

16 Och jag skulle vänta, då de nu intet kunna säga, då de stå där och ej mer hava något svar!

Чекао сам, али не говоре, стадоше, и више не одговарају.

17 Nej, också jag vill svara i min ordning, jag vill lägga fram min mening, också jag.

Одговорићу и ја за се, казаћу и ја како мислим.

18 Ty, fullt upp har jag av skäl, anden i mitt inre vill spränga mig sönder.

Јер сам пун речи, тесно је духу у мени.

19 Ja, mitt inre är såsom instängt vin, likt en lägel med nytt vin är det nära att brista.

Гле, трбух је мој као вино без одушке, и распукао би се као нов мех.

20 Så vill jag då tala och skaffa mig luft, jag vill upplåta mina läppar och svara.

Говорићу да одахнем, отворићу усне своје, и одговорићу.

21 Jag får ej hava anseende till personen, och jag skall ej till någon tala inställsamma ord.

Нећу гледати ко је ко, и човеку ћу говорити без ласкања.

22 Nej, jag förstår ej att tala inställsamma ord; huru lätt kunde ej eljest min skapare rycka mig bort!

Јер не умем ласкати; одмах би ме узео Творац мој.