Job 7
1 CIERTAMENTE tiempo [limitado] tiene el hombre sobre la tierra, y sus días son como los días del jornalero.
Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?
2 Como el siervo anhela la sombra, y como el jornalero espera [el reposo] de su trabajo:
Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,
3 Así poseo yo meses de vanidad, y noches de trabajo me dieron por cuenta.
Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.
4 Cuando estoy acostado, digo: ¿Cuándo me levantaré? Y mide [mi corazón] la noche, y estoy harto de devaneos hasta el alba.
Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.
5 Mi carne está vestida de gusanos, y de costras de polvo; mi piel hendida y abominable.
Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.
6 Y mis días fueron más ligeros que la lanzadera del tejedor, y fenecieron sin esperanza.
Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.
7 Acuérdate que mi vida es viento, y que mis ojos no volverán á ver el bien.
Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,
8 Los ojos de los que me ven, no me verán más: tus ojos sobre mí, y dejaré de ser.
Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.
Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи, (Sheol h7585)
10 No tornará más á su casa, ni su lugar le conocerá más.
Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.
11 Por tanto yo no reprimiré mi boca; hablaré en la angustia de mi espíritu, y quejaréme con la amargura de mi alma.
Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.
12 ¿Soy yo la mar, ó ballena, que me pongas guarda?
Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?
13 Cuando digo: Mi cama me consolará, mi cama atenuará mis quejas;
Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,
14 Entonces me quebrantarás con sueños, y me turbarás con visiones.
Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,
15 Y así mi alma tuvo por mejor el ahogamiento, y [quiso] la muerte más que mis huesos.
Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.
16 Aburríme: no he de vivir yo para siempre; déjame, pues que mis días son vanidad.
Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.
17 ¿Qué es el hombre, para que lo engrandezcas, y que pongas sobre él tu corazón,
Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?
18 Y lo visites todas las mañanas, y todos los momentos lo pruebes?
Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?
19 ¿Hasta cuándo no me dejarás, ni me soltarás hasta que trague mi saliva?
Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?
20 Pequé, ¿qué te haré, oh Guarda de los hombres? ¿por qué me has puesto contrario á ti, y que á mí mismo sea pesado?
Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?
21 ¿Y por qué no quitas mi rebelión, y perdonas mi iniquidad? porque ahora dormiré en el polvo, y si me buscares de mañana, ya no seré.
Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.
