Job 7

1 “¿No es la vida de los seres humanos como una condena a trabajos forzados? ¿No pasan sus días como los de un jornalero?

Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?

2 Como un esclavo que anhela un poco de sombra, como un obrero que espera ansiosamente el día de la paga,

Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,

3 me han tocado meses de vacío y noches de miseria.

Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.

4 Cuando me acuesto me pregunto: ‘¿Cuándo me levantaré?’ Pero la noche sigue y sigue, y doy vueltas en la cama hasta el amanecer.

Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.

5 Mi cuerpo está cubierto de gusanos y sucio; mi piel está agrietada, con llagas que supuran.

Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.

6 Mis días pasan más rápido que la lanzadera de un tejedor y llegan a su fin sin esperanza.

Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.

7 Recuerda que mi vida es sólo un soplo; no volveré a ver la felicidad.

Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,

8 Los que me miran ya no me verán; sus ojos me buscarán, pero yo me habré ido.

Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.

9 Cuando una nube desaparece, se va, al igual que quien baja al Seol no vuelve a subir. (Sheol h7585)

Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи, (Sheol h7585)

10 Nunca volverán a casa, y la gente que conocían los olvidará.

Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.

11 “Entonces no, no me callaré; hablaré en la agonía de mi espíritu; me quejaré en la amargura de mi alma.

Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.

12 ¿Acaso soy el mar, o soy un monstruo marino para que ustedes tengan que cuidarme?

Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?

13 Si me digo a mí mismo: ‘Me sentiré mejor si me acuesto en mi cama’, o ‘me servirá recostarme en mi sofá’,

Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,

14 entonces me asustas tanto con sueños y con visiones

Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,

15 que prefiero ser estrangulado; prefiero morir antes que convertirme en un simple saco de huesos.

Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.

16 “¡Odio mi vida! Sé que no viviré mucho tiempo. Déjame en paz porque mi vida es sólo un soplo.

Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.

17 ¿Por qué los seres humanos son tan importantes para ti? ¿Por qué te preocupas tanto por ellos

Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?

18 que los vigilas cada mañana y los examinas a cada momento? ¿No dejarás nunca de mirarme?

Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?

19 ¿No me dejarás nunca en paz el tiempo suficiente para recuperar el aliento?

Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?

20 ¿Qué he hecho mal? ¿Qué te he hecho, Vigilante de la Humanidad? ¿Por qué me has convertido en tu objetivo, de tal modo que soy una carga hasta para mí mismo?

Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?

21 Si es así, ¿por qué no perdonas mis pecados y quitas mi culpa? Ahora mismo voy a tumbarme en el polvo, y aunque me busques, me habré ido”.

Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.