Деяния святых апостолов 16

1 Прииде же в Дервию и Листру. И се, ученик некий бе ту, именем Тимофей, сын жены некия Иудеаныни верны, отца же Еллина:

Дође пак у Дерву и у Листру, и гле, онде беше неки ученик, по имену Тимотије, син неке жене Јеврејке која вероваше, а оца Грка;

2 иже свидетелствован бе от сущих в Листрех и Иконии братии.

За њега добро сведочаху браћа која беху у Листри и у Иконији.

3 Сего восхоте Павел с собою изыти: и приемь обреза его, Иудей ради сущих на местех онех: ведяху бо вси отца его, яко Еллин бяше.

Овог намисли Павле да узме са собом; и узе га, и обреза Јевреја ради који беху у оним местима: јер сви знаху оца његовог да беше Грк.

4 И якоже прохождаху грады, предаяше им хранити уставы сужденныя от Апостол и старец, иже во Иерусалиме.

И кад пролажаху по градовима, предаваше им да држе уредбе које уредише апостоли и старешине у Јерусалиму.

5 Церкви же утверждахуся верою и прибываху в число по вся дни.

А цркве се утврђиваху у вери, и сваки дан биваше их више.

6 Прошедше же Фригию и Галатийскую страну, возбранени (быша) от Святаго Духа глаголати слово во Асии.

А кад прођоше Фригију и галатијску земљу, забрани им Дух Свети говорити реч у Азији.

7 Пришедше же в Мисию, покушахуся в Вифинию поити: и не остави их Дух.

А кад дођоше у Мисију хтеше да иду у Витинију, и Дух не даде.

8 Прешедше же Мисию, снидоша в Троаду.

А кад прођоше Мисију, сиђоше у Троаду.

9 И видение в нощи явися Павлу: муж некий бе Македонянин стоя, моля его и глаголя: пришед в Македонию, помози нам.

И Павлу се јави утвара ноћу: беше један човек из Македоније, и стајаше молећи га и говорећи: Дођи у Македонију и помози нам.

10 И якоже видение виде, абие взыскахом изыти в Македонию, разумевше, яко призва ны Господь благовестити им.

А кад виде утвару, одмах гледасмо да изиђемо у Македонију, дознавши да нас Господ позва да им проповедамо јеванђеље.

11 Отвезшеся же от Троады, приидохом в Самофрак, воутрие же в Неаполь,

А кад се одвезосмо из Троаде, дођосмо у Самотрак, и сутрадан у Неапољ,

12 оттуду же в Филиппы, иже есть первый град части Македонии, колониа. Бехом же в том граде пребывающе дни некия.

А оданде у Филибу, које је први град земље Македоније, насеље римско; и у оном граду остасмо неколико дана.

13 В день же субботный изыдохом вон из града при реце, идеже мняшеся молитвенница быти, и седше глаголахом к собравшымся женам.

А у дан суботни изиђосмо из града к води где беше богомоља; и седавши говорисмо к женама које се беху сабрале.

14 И некая жена, именем Лидиа, порфиропродалница от града Фиатирскаго, чтущи Бога, послушаше: ейже Господь отверзе сердце внимати глаголемым от Павла.

И једна богобојазна жена, по имену Лидија, из града тијатирског, која продаваше скерлет, слушаше: и Господ отвори срце њено да пази на речи Павлове.

15 Якоже крестися та и дом ея, моляше ны глаголющи: аще усмотристе мя верну Господеви быти, вшедше в дом мой, пребудите. И принуди нас.

А кад се крсти она и кућа њена, мољаше нас говорећи: Ако мислите да ја верујем Господа, уђите у моју кућу и живите. И натера нас.

16 Бысть же идущым нам на молитву, отроковица некая имущая дух пытлив срете нас, яже стяжание много даяше господем своим волхвующи.

А догоди се кад иђасмо на молитву да нас срете једна робиња која имаше дух погађачки и врачајући доношаше велики добитак својим господарима.

17 Та последовавши Павлу и нам, взываше глаголющи: сии человецы раби Бога Вышняго суть, иже возвещают нам путь спасения.

Ова пође за Павлом и за нама, и викаше говорећи: Ови су људи слуге Бога Највишег, који јављају нама пут спасења.

18 Се же творяше на многи дни. Стужив же си Павел и обращься, духови рече: запрещаю ти именем Иисуса Христа, изыди из нея. И изыде в том часе.

И овако чињаше много дана. А кад се Павлу досади, окрену се и рече духу: Заповедам ти именом Исуса Христа, изиђи из ње. И изиђе у тај час.

19 Видевше же господие ея, яко изыде надежда стяжания их, поемше Павла и Силу, влекоша на торг ко князем,

А кад видеше њени господари да изиђе нада њиховог добитка, узеше Павла и Силу и одвукоше их на пазар ка кнезовима.

20 и приведше их к воеводам, реша: сии человецы возмущают град наш, Иудее суще,

И доведавши их к војводама, рекоше: Ови су људи Јевреји, и муте по нашем граду,

21 и завещавают обычаи, яже не достоит нам приимати ни творити, Римляном сущым.

И проповедају обичаје које нама не ваља примати ни творити, јер смо Римљани.

22 И снидеся народ на них, и воеводы растерзавше има ризы, веляху палицами бити их:

И слеже се народ на њих, и војводе издреше им хаљине, и заповедише да их шибају.

23 многи же давше има раны, всадиша в темницу, завещавше темничному стражу твердо стрещи их:

И пошто их здраво избише бацише их у тамницу, и заповедише тамничару да их добро чува.

24 иже таково завещание приемь, всади их во внутреннюю темницу и ноги их заби в кладе.

Примивши такву заповест он их баци у најдоњу тамницу и ноге им метну у кладе.

25 В полунощи же Павел и Сила молящася пояста Бога: послушаху же их юзницы.

А у поноћи беху Павле и Сила на молитви и хваљаху Бога; а сужњи их слушаху.

26 Внезапу же трус бысть велий, яко поколебатися основанию темничному: отверзошася же абие двери вся, и всем юзы ослабеша.

А уједанпут тако се врло затресе земља да се помести темељ тамнички; и одмах се отворише сва врата и свима спадоше окови.

27 Возбуждься же темничный страж и видев отверсты двери темницы, извлек нож, хотяше себе убити, мня избегшя юзники.

А кад се пробуди тамничар и виде отворена врата тамничка, извади нож и хтеде да се убије, мислећи да су побегли сужњи.

28 Возгласи же гласом велиим Павел глаголя: ничтоже сотвори себе зла, вси бо есмы зде.

А Павле повика здраво говорећи: Не чини себи зло никакво, јер смо ми сви овде.

29 Просив же свещи вскочи, и трепетен быв, припаде к Павлу и Силе,

А он заискавши свећу улете и дрхћући припаде к Павлу и Сили;

30 и извед их вон, рече: господие, что ми подобает творити, да спасуся?

И изведавши их напоље рече: Господо! Шта ми треба чинити да се спасем?

31 Она же рекоста: веруй в Господа Иисуса Христа, и спасешися ты и весь дом твой.

А они рекоше: Веруј Господа Исуса Христа и спашћеш се ти и сав дом твој.

32 И глаголаста ему слово Господне, и всем, иже в дому его.

И казаше му реч Господњу, и свима који су у дому његовом.

33 И поемь я в тойже час нощи, измы от ран и крестися сам и свои ему вси абие:

И узе их у онај сат ноћи и опра им ране; и крсти се он и сви његови одмах.

34 введ же я в дом свой, постави трапезу и возрадовася со всем домом своим, веровав Богу.

И уведавши их у свој дом постави трпезу, и радоваше се са свим домом својим што верова Бога.

35 Дню же бывшу, послаша воеводы паличники, глаголюще: отпусти человека она.

А кад би дан, послаше војводе пандуре говорећи: Пустите ова два човека.

36 Сказа же темничный страж словеса сия Павлу, яко послаша воеводы, да отпущена будета: ныне убо изшедша, идита с миром.

А тамничар каза речи ове Павлу: Послаше војводе да се пустите; сад дакле изиђите и идите с миром.

37 Павел же рече к ним: бивше наю пред людьми, неосужденна человека Римлянина суща, всадиша в темницу, и ныне отай изводят наю? Ни бо: но да пришедше сами изведут наю.

А Павле рече њима: Избивши нас пред народом без суда, људе Римљане, бацише у тамницу: и сад хоће да нас пусте? Није тако, него сами нека дођу и изведу нас.

38 Сказаша же паличницы воеводам глаголы сия: и убояшася слышавше, яко Римлянина еста.

А пандури казаше војводама ове речи; и уплашише се кад чуше да су Римљани;

39 И пришедше умолиша их и изведше моляху изыти из града.

И дошавши умолише их, и изведоше молећи да изиђу из града.

40 Изшедша же из темницы приидоста к Лидии, и видевша братию, утешиста их и изыдоста.

А кад изиђоше из тамнице, дођоше к Лидији, и видевши браћу утешише их, и отидоше.