Псалми 78

1 Чуј, народе мој, наук мој, пригни ухо своје к речима уста мојих.

2 Отварам за причу уста своја, казаћу старе приповетке.

3 Шта слушасмо и дознасмо, и што нам казиваше оци наши,

4 Нећемо затајити од деце њихове, нараштају позном јавићемо славу Господњу и силу Његову и чудеса која је учинио.

5 Сведочанство подиже у Јакову, и у Израиљу постави закон, који даде оцима нашим да га предаду деци својој;

6 Да би знао потоњи нараштај, деца која ће се родити, па и они да би казивали својој деци.

7 Да полажу на Бога надање своје, и не заборављају дела Божијих, и заповести Његове да држе;

8 И да не буду као оци њихови, род неваљао и упоран, род који не беше чврст срцем својим, нити веран Богу духом својим.

9 Синови Јефремови наоружани, који стрељају из лука, вратише се натраг, кад беше бој.

10 Не сачуваше завет Божји, и по закону Његовом не хтеше ходити.

11 Заборавише дела Његова, и чудеса, која им је показао,

12 Како пред очима њиховим учини чудеса у земљи мисирској, на пољу Соану;

13 Раздвоји море, и проведе их, од воде начини зид;

14 И води их дању облаком, и сву ноћ светлим огњем;

15 Раскида стене у пустињи, и поји их као из велике бездане;

16 Изводи потоке из камена, и води воду рекама.

17 Али они још једнако грешише Њему, и гневише Вишњег у пустињи.

18 И кушаше Бога у срцу свом, иштући јела по вољи својој,

19 И викаше на Бога, и рекоше: "Може ли Бог зготовити трпезу у пустињи?"

20 Ево! Он удари у камен, и потече вода, и реке устадоше; може ли и хлеба дати? Хоће ли и меса поставити народу свом?

21 Господ чу и разљути се, и огањ се разгоре на Јакова, и гнев се подиже на Израиља.

22 Јер не вероваше Богу и не уздаше се у помоћ Његову.

23 Тада заповеди облацима одозго, и отвори врата небеска,

24 И пусти, те им подажде мана за јело, и хлеб небески даде им.

25 Хлеб анђеоски јеђаше човек; посла им јела до ситости.

26 Пусти небом устоку, и наведе силом својом југ;

27 И као прахом засу их месом, и као песком морским птицама крилатим;

28 Побаца их сред логора њиховог, око шатора њихових.

29 И наједоше се и даде им шта су желели.

30 Али их још и не прође жеља, још беше јело у устима њиховим,

31 Гнев се Божји подиже на њих и помори најјаче међу њима, и младиће у Израиљу поби.

32 Преко свега тога још грешише, и не вероваше чудесима Његовим.

33 И пусти, те дани њихови пролазише узалуд, и године њихове у страху.

34 Кад их убијаше, онда притецаху к Њему, и обраћаху се и искаху Бога;

35 И помињаху да је Бог одбрана њихова, и Вишњи Избавитељ њихов.

36 Ласкаху Му устима својим, и језиком својим лагаху Му.

37 А срце њихово не беше Њему верно, и не беху тврди у завету Његовом.

38 Али Он беше милостив, и покриваше грех, и не помори их, често заустављаше гнев свој, и не подизаше све јарости своје.

39 Опомињаше се да су тело, ветар, који пролази и не враћа се.

40 Колико Га пута расрдише у пустињи, и увредише у земљи где се не живи!

41 Све наново кушаше Бога, и Свеца Израиљевог дражише.

42 Не сећаше се руке Његове и дана, у који их избави из невоље,

43 У који учини у Мисиру знаке своје и чудеса своја на пољу Соану;

44 И проврже у крв реке њихове и потоке њихове, да не могоше пити.

45 Посла на њих бубине да их кољу, и жабе да их море.

46 Летину њихову даде црву, и муку њихову скакавцима.

47 Винограде њихове поби градом, и смокве њихове сланом.

48 Граду предаде стоку њихову, и стада њихова муњи.

49 Посла на њих огњени гнев свој, јарост, срдњу и мржњу, чету злих анђела.

50 Равни стазу гневу свом, не чува душе њихове од смрти, и живот њихов предаде помору.

51 Поби све првенце у Мисиру, први пород по колибама Хамовим.

52 И поведе народ свој као овце, и води их као стадо преко пустиње.

53 Води их поуздано, и они се не бојаше, а непријатеље њихове затрпа море.

54 И доведе их на место светиње своје, на ову гору, коју задоби десница Његова.

55 Одагна испред лица њиховог народе; жребом раздели њихово достојање, и по шаторима њиховим насели колена Израиљева.

56 Али они кушаше и срдише Бога Вишњег и уредбе Његове не сачуваше.

57 Одусташе и одвргоше се, као и оци њихови, слагаше као рђав лук.

58 Увредише Га висинама својим, и идолима својим раздражише Га.

59 Бог чу и разгневи се и расрди се на Израиља веома.

60 Остави насеље своје у Силому, шатор, у коме живљаше с људима.

61 И оправи у ропство славу своју и красоту своју у руке непријатељеве.

62 И предаде мачу народ свој, и на достојање своје запламте се.

63 Младиће његове једе огањ, и девојкама његовим не певаше сватовских песама;

64 Свештеници његови падаше од мача, и удовице његове не плакаше.

65 Најпосле, као иза сна пробуди се Господ, прену се као јунак кад се напије вина.

66 И поби непријатеље своје с леђа, вечној срамоти предаде их.

67 И не хте шатор Јосифов, и колено Јефремово не изабра.

68 Него изабра колено Јудино, гору Сион, која Му омиле.

69 И сагради светињу своју као горње своје станове, и као земљу утврди је довека.

70 И изабра Давида, слугу свог, и узе га од торова овчијих,

71 И од дојилица доведе га да пасе народ Његов, Јакова, и наследство Његово, Израиља.

72 И он их пасе чистим срцем, и води их мудрим рукама.