Псалми 42

1 Као што кошута тражи потоке, тако душа моја тражи Тебе, Боже!

En undervisning, Korah barnas, till att föresjunga. Såsom hjorten ropar efter friskt vatten, så ropar min själ, Gud, till dig.

2 Жедна је душа моја Бога, Бога Живога, кад ћу доћи и показати се лицу Божијем?

Min själ törster efter Gud, efter den lefvande Gud. När skall jag dertill komma, att jag måtte se Guds ansigte?

3 Сузе су ми хлеб дан и ноћ, кад ми сваки дан говоре: Где је Бог твој?

Mine tårar äro min spis dag och natt, då man dagliga till mig säger: Hvar är nu din Gud?

4 Душа се моја пролива кад се опомињем како сам ходио сред многог људства; ступао у дом Божји, а људство празнујући певаше и подвикиваше.

När jag nu derpå tänker, så utgjuter jag mitt hjerta vid mig sjelfvan; ty jag ville gerna gå med hopenom, och med dem vandra till Guds hus; med glädje och tacksägelse ibland hopen som högtid hålla.

5 Што си клонула, душо моја, и што си жалосна? Уздај се у Бога; јер ћу Га још славити, Спаситеља мог и Бога мог.

Hvad bedröfvar du dig, min själ, och äst så orolig i mig? Hoppas uppå Gud; ty jag skall ännu tacka honom, att han hjelper mig med sitt ansigte.

6 Клонула је у мени душа зато што Те помињем у земљи јорданској, на Ермону, на гори малој.

Min Gud, bedröfvad är min själ i mig; derföre tänker jag på dig, i det land vid Jordan, och Hermonim, på de litsla bergena.

7 Бездана бездану дозива гласом слапова Твојих; све воде Твоје и вали Твоји на мене навалише.

Dine floder fräsa fast, så att ett djup brusar här, och ett djup der; alle dine vattuvågor och böljor utöfver mig.

8 Дању је јављао Господ милост своју, а ноћу Му је песма у мене, молитва Богу живота мог.

Om dagen hafver Herren utlofvat sina godhet, och om nattene sjunger jag honom, och beder till mins lifs Gud.

9 Рећи ћу Богу, граду свом: Зашто си ме заборавио? Зашто идем сетан од пакости непријатељеве?

Jag säger till Gud, min klippa: Hvi hafver du förgätit mig? Hvi måste jag gå så sorgse, när min fiende mig tränger?

10 Који ми пакосте, пребијајући кости моје, ругају ми се говорећи ми сваки дан: Где ти је Бог?

Det är såsom ett mord i mina ben, att mine fiender skämma mig; då de dagliga till mig säga: Hvar är nu din Gud?

11 Што си клонула, душо моја, и што си жалосна? Уздај се у Бога; јер ћу Га још славити, Спаситеља мог и Бога мог.

Hvad bedröfvar du dig, min själ, och äst så orolig i mig? Hoppas uppå Gud; ty jag skall ännu tacka honom, att han mitt ansigtes hjelp och min Gud är.