Псалми 139
1 Господе! Ти ме кушаш и знаш.
Til songmeisteren; av David; ein salme. Herre, du ransakar meg og kjenner meg.
2 Ти знаш кад седам и кад устанем; Ти знаш помисли моје издалека;
Um eg sit eller stend upp, so veit du det, du skynar min tanke langan veg.
3 Кад ходим и кад се одмарам, Ти си око мене, и све путеве моје видиш.
Mi gonga og lega røyner du ut, og alle mine vegar kjenner du grant.
4 Још нема речи на језику мом, а Ти, Господе, гле, већ све знаш.
For det er inkje ord på mi tunga - sjå, Herre, du kjenner det alt til fullnads.
5 Састраг и спред Ти си ме заклонио, и ставио на ме руку своју.
Bak og framme held du ikring meg, og du legg di hand på meg.
6 Чудно је за ме знање Твоје, високо, не могу да га докучим.
Slik kunnskap er meg for underleg, han er for høg, eg kann ikkje greida honom.
7 Куда бих отишао од духа Твог, и од лица Твог куда бих побегао?
Kvar skal eg fara frå din ande, og kvar skal eg fly ifrå ditt andlit?
For eg upp til himmelen, so er du der, og reidde eg seng i helheimen, sjå, der er du og. (Sheol h7585)
9 Да се дигнем на крилима од зоре, и преселим се на крај мора:
Tek eg vengjerne til morgonroden, slo eg meg ned ved ytste havet,
10 И онде ће ме рука Твоја водити, и држати ме десница Твоја.
di hand vilde leida meg ogso der, og di høgre hand vilde halda meg fast.
11 Да кажем: Да ако ме мрак сакрије; али је и ноћ као видело око мене.
Og sagde eg: «Myrker løyne meg, og ljoset verte natt ikringum meg, »
12 Ни мрак неће замрачити од Тебе, и ноћ је светла као дан: мрак је као видело.
so vilde ikkje heller myrkret gjera noko myrkt for deg, og natti vilde vera ljos som dagen, myrkret vilde vera som ljoset.
13 Јер си Ти створио шта је у мени, саставио си ме у утроби матере моје.
For du hev skapt mine nyro, du hev verka meg i morsliv.
14 Хвалим Те, што сам дивно саздан. Дивна су дела Твоја, и душа моја то зна добро.
Eg takkar deg, av di eg er laga på øgjeleg underfull vis; underfulle er dine verk, og mi sjæl veit det so vel.
15 Ниједна се кост моја није сакрила од Тебе, ако и јесам саздан тајно, откан у дубини земаљској.
Mine bein var ikkje dulde for deg då eg vart laga i løynd, då eg med kunst vart verka djupt i jordi.
16 Заметак мој видеше очи Твоје, у књизи је Твојој све то записано, и дани забележени, кад их још није било ниједног.
Då eg var eit foster, såg dine augo meg, og i di bok vart dei alle uppskrivne, dei dagar som vart fastsette, då ikkje ein av deim var komen.
17 Како су ми недокучиве помисли Твоје, Боже! Како им је велик број!
Og kor dyre dine tankar er for meg, du Gud, kor store summarne er av deim!
18 Да их бројим, више их је него песка. Кад се пробудим, још сам с Тобом.
Vil eg telja deim, so er dei fleire enn sand; eg vaknar, og endå er eg hjå deg.
19 Да хоћеш, Боже, убити безбожника! Крвопије, идите од мене.
Gud, gjev du vilde drepa den ugudlege! og de, blodfuse menner, vik burt frå meg -
20 Они говоре ружно на Тебе; узимају име Твоје узалуд непријатељи Твоји.
dei som nemner deg med fulskap, brukar ditt namn til lygn - dine fiendar!
21 Зар да не мрзим на оне, који на Те мрзе, Господе, и да се не гадим на оне који устају на Тебе?
Skulde eg ikkje, Herre, hata deim som hatar deg, og styggjast ved deim som stend deg imot?
22 Пуном мрзошћу мрзим на њих; непријатељи су ми.
Med det sterkaste hatet hatar eg deim, fiendar er dei for meg.
23 Окушај ме, Боже, и познај срце моје, испитај ме, и познај помисли моје.
Ransaka meg, Gud, og kjenn mitt hjarta! Prøv meg og kjenn mine tankar!
24 И види јесам ли на злом путу, и води ме на пут вечни.
Og sjå um eg er på veg til pinsla, og leid meg på æveleg veg!
