Псалми 139
1 Господе! Ти ме кушаш и знаш.
(Til Sangmesteren. Af David. En Salme.) HERRE, du ransager mig og kender mig!
2 Ти знаш кад седам и кад устанем; Ти знаш помисли моје издалека;
Du ved, når jeg står op, du fatter min Tanke i Frastand,
3 Кад ходим и кад се одмарам, Ти си око мене, и све путеве моје видиш.
du har Rede på, hvor jeg går eller ligger, og alle mine Veje kender du grant.
4 Још нема речи на језику мом, а Ти, Господе, гле, већ све знаш.
Thi før Ordet er til på min Tunge, se, da ved du det, HERRE, til fulde.
5 Састраг и спред Ти си ме заклонио, и ставио на ме руку своју.
Bagfra og forfra omslutter du mig, du lægger din Hånd på mig.
6 Чудно је за ме знање Твоје, високо, не могу да га докучим.
At fatte det er mig for underfuldt, for højt, jeg evner det ikke!
7 Куда бих отишао од духа Твог, и од лица Твог куда бих побегао?
Hvorhen skal jeg gå for din Ånd, og hvor skal jeg fly for dit Åsyn?
Farer jeg op til Himlen, da er du der, reder jeg Leje i Dødsriget, så er du der; (Sheol h7585)
9 Да се дигнем на крилима од зоре, и преселим се на крај мора:
tager jeg Morgenrødens Vinger, fæster jeg Bo, hvor Havet ender,
10 И онде ће ме рука Твоја водити, и држати ме десница Твоја.
da vil din Hånd også lede mig der, din højre holde mig fast!
11 Да кажем: Да ако ме мрак сакрије; али је и ноћ као видело око мене.
Og siger jeg: "Mørket skal skjule mig, Lyset blive Nat omkring mig!"
12 Ни мрак неће замрачити од Тебе, и ноћ је светла као дан: мрак је као видело.
så er Mørket ej mørkt for dig, og Natten er klar som Dagen, Mørket er som Lyset.
13 Јер си Ти створио шта је у мени, саставио си ме у утроби матере моје.
Thi du har dannet mine Nyrer, vævet mig i Moders Liv.
14 Хвалим Те, што сам дивно саздан. Дивна су дела Твоја, и душа моја то зна добро.
Jeg vil takke dig, fordi jeg er underfuldt skabt; underfulde er dine Gerninger, det kender min Sjæl til fulde.
15 Ниједна се кост моја није сакрила од Тебе, ако и јесам саздан тајно, откан у дубини земаљској.
Mine Ben var ikke skjult for dig, da jeg blev skabt i Løndom, virket i Jordens Dyb;
16 Заметак мој видеше очи Твоје, у књизи је Твојој све то записано, и дани забележени, кад их још није било ниједног.
som Foster så dine Øjne mig, i din Bog var de alle skrevet, Dagene var bestemt, før en eneste af dem var kommet.
17 Како су ми недокучиве помисли Твоје, Боже! Како им је велик број!
Hvor kostelige er dine Tanker mig, Gud, hvor stor er dog deres Sum!
18 Да их бројим, више их је него песка. Кад се пробудим, још сам с Тобом.
Tæller jeg dem, er de flere end Sandet, jeg vågner - og end er jeg hos dig.
19 Да хоћеш, Боже, убити безбожника! Крвопије, идите од мене.
Vilde du dog dræbe de gudløse, Gud, måtte Blodets Mænd vige fra mig,
20 Они говоре ружно на Тебе; узимају име Твоје узалуд непријатељи Твоји.
de, som taler om dig på Skrømt og sværger falsk ved dit Navn.
21 Зар да не мрзим на оне, који на Те мрзе, Господе, и да се не гадим на оне који устају на Тебе?
Jeg hader jo dem, der hader dig, HERRE, og væmmes ved dem, der står dig imod;
22 Пуном мрзошћу мрзим на њих; непријатељи су ми.
med fuldt Had bader jeg dem, de er også mine Fjender.
23 Окушај ме, Боже, и познај срце моје, испитај ме, и познај помисли моје.
Ransag mig, Gud, og kend mit Hjerte, prøv mig og kend mine Tanker!
24 И види јесам ли на злом путу, и води ме на пут вечни.
Se, om jeg er på Smertens Vej, og led mig på Evigheds Vej!
