Књига Немијина 6

1 А кад чу Санавалат и Товија и Гисем Арапин и остали наши непријатељи да сам сазидао зид и да није остало у њему ништа проваљено, а до тада још не бејах наместио крила на врата,

Cuando Sanbalat, Tobías, Gesem el árabe y nuestros otros enemigos se enteraron de que yo había reconstruido la muralla y que no quedaban huecos – aunqueen ese momento todavía no había colocado las puertas en los portones –

2 Посла Санавалат и Гисем к мени и поручи: Ходи да се састанемо у коме селу у пољу ононском. А они мишљаху зло по ме.

me enviaron un mensaje, diciendo: “Vamos, reunámonos en una de las aldeas de la llanura de Ono”. Pero tenían la intención de matarme.

3 И послах к њима гласнике и поручих: У послу сам великом, зато не могу доћи. Јер би стао посао кад бих га оставио да дођем к вама.

Así que envié mensajeros para decirles: “Estoy ocupado con un trabajo importante y no puedo bajar. ¿Por qué voy a dejar lo que estoy haciendo para venir a verlos a ustedes?”

4 И слаше тако к мени четири пута; и ја им онако одговорих.

Me enviaron el mismo mensaje cuatro veces, y cada vez mi respuesta fue la misma.

5 Тада Санавалат посла к мени тако пети пут слугу свог с књигом отвореном у руци.

Sanbalat me envió el mismo mensaje la quinta vez por medio de su criado, que traía en su mano una carta abierta.

6 А у њој писаше: Чује се по народима и Гасмуј каже да се ти и Јудејци мислите одметнути, зато зидаш зид, и хоћеш да им будеш цар, како се говори,

La carta decía: “La gente de los alrededores dice, y Gesem lo confirma, que tú y los judíos están planeando una rebelión, y que por eso estás construyendo el muro. También planeas convertirte en su rey, según dicen,

7 И да си поставио пророке да разглашују за тебе у Јерусалиму и говоре, цар је у Јудеји. А то ће доћи до цара. Него ходи да се договоримо.

e incluso has dispuesto que los profetas de Jerusalén anuncien por ti: ‘Hay un rey en Judá’. El rey pronto se enterará de esto. Así que ven, y hablemos de esto”.

8 Тада послах к њему и поручих: Није тако како ти кажеш; него си сам измислио.

Le contesté diciéndole: “¡No pasa nada de lo que dices! De hecho, ¡te lo estás inventando todo!”.

9 Јер они сви хтеше нас уплашити говорећи: Клонуће руке њихове од посла и неће се свршити. Зато, Боже, укрепи руке моје.

Todos intentaban asustarnos, diciéndose a sí mismos: “No tendrán fuerzas para trabajar, así que nunca se terminará”. Pero yo rezaba, ¡hazme fuerte!

10 Још отидох у кућу Симаји, сину Далаје сина Метавеиловог, који се беше затворио, и рече ми: Да отидемо заједно у дом Божји усред цркве и да закључамо врата цркви, јер ће доћи да те убију, доћи ће ноћу да те убију.

Más tarde, fui a casa de Semaías (era hijo de Delaías, hijo de Mehetabel) que se había encerrado en su casa. Él dijo: “Ven y reúnete conmigo en la casa de Dios dentro del Templo. ¡Entonces podremos cerrar las puertas del Templo porque vienen a matarte! Vienen a matarte esta noche”.

11 А ја рекох: Зар ће човек какав сам ја бежати? Или ко би овакав какав сам ја ушао у цркву да остане у животу? Нећу ићи.

Yo respondí: “¿Debe alguien como yo huir? ¿Debería alguien como yo ir y esconderse en el Templo para poder sobrevivir? No voy a ir”.

12 И разумех да га није Бог послао, него то пророштво каза за ме, јер га Товија и Санавалат поткупише.

Pensé en ello y vi que Dios no lo había enviado, sino que había dicho esta profecía contra mí porque Tobías y Sanbalat lo habían contratado.

13 Зато беше поткупљен да ме уплаши да онако учиним и згрешим да бих се осрамотио да ме могу ружити.

Lo habían contratado pensando que me asustaría para que hiciera algo malo. Así podrían señalar con el dedo y arruinar mi reputación.

14 Помени, Боже мој, Товију и Санавалата по овим делима њиховим, и Ноадију пророчицу и друге пророке који ме хтеше уплашити.

Dios mío, acuérdate de Tobías y de Sanbalat por haber hecho esto, y también de la profetisa Noadías y de los otros profetas que trataron de asustarme.

15 И тако доврши се зид двадесет петог дана месеца Елула за педесет и два дана.

El muro fue terminado el día veinticinco del mes de Elul. Se necesitaron cincuenta y dos días.

16 И кад чуше сви непријатељи наши и видеше сви народи који беху око нас, уплашише се врло, јер познаше да је Бог наш учинио то дело.

Cuando todos nuestros enemigos se enteraron, se asustaron; todas las naciones de alrededor se desanimaron mucho, pues reconocieron que esto había sido hecho por nuestro Dios.

17 И у оне дане многи главари јудејски слаху књиге Товији, и од Товије њима долажаху књиге.

En aquel tiempo los nobles de Judá intercambiaban muchas cartas con Tobías,

18 Јер многи Јудејци беху му се заклели; јер беше зет Сеханији, сину Араховом, и Јоанан син његов беше ожењен кћерју Меулама, сина Варахијиног.

porque mucha gente en Judá le había hecho un juramento de lealtad, ya que era yerno de Secanías, hijo de Ara, y su hijo Johanán estaba casado con la hija de Mesulam, hijo de Berequías.

19 И говораху преда мном добро о њему, и речи моје доказиваху му; и Товија слаше књиге да ме уплаши.

No dejaban de contarme todas las cosas buenas que hacía Tobías, y le informaban de lo que yo decía. Tobías también envió cartas para tratar de asustarme.