Књига о Јову 7
1 Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?
Не искушение ли житие человеку на земли, и якоже наемника повседневнаго жизнь его?
2 Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,
Или якоже раб бояйся господа своего и улучив сень? Или якоже наемник ждый мзды своея?
3 Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.
Такожде и аз ждах месяцы тщы, нощи же болезней даны ми суть.
4 Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.
Аще усну, глаголю: когда день? Егда же востану, паки: когда вечер? Исполнен же бываю болезней от вечера до утра.
5 Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.
Месится же мое тело в гнои червей, обливаю же грудие земли, гной стружа.
6 Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.
Житие же мое есть скоряе беседы, погибе же во тщей надежди.
7 Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,
Помяни убо, яко дух мой живот, и ктому не возвратится око мое видети благая.
8 Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.
Не узрит мене око видящаго мя: очи Твои на мне, и ктому несмь,
якоже облак очищен от небесе: аще бо человек снидет во ад, ктому не взыдет, (Sheol h7585)
10 Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.
ни возвратится во свой дом, ниже имать его познати ктому место его.
11 Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.
Убо ниже аз пощажу уст моих, возглаголю в нужди сый, отверзу уста моя горестию души моея сотеснен.
12 Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?
Еда море есмь, или змий, яко учинил еси на мя хранение?
13 Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,
Рекох, яко утешит мя одр мой, произнесу же ко мне на едине слово на ложи моем:
14 Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,
устрашаеши мя сониями и видениями ужасаеши мя:
15 Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.
свободиши от духа моего душу мою, от смерти же кости моя.
16 Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.
Не поживу бо во век, да долготерплю: отступи от мене, тще бо житие мое.
17 Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?
Что бо есть человек, яко возвеличил еси его? Или яко внимаеши умом к нему?
18 Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?
Или посещение твориши ему по всяко утро и в покои судити его имаши?
19 Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?
Доколе не оставиши мене, ниже отпускаеши мя, дондеже поглощу слины моя в болезни?
20 Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?
Аще аз согреших, что Тебе возмогу соделати, сведый ум человечь? Почто мя еси положил прекословна Тебе, и есмь Тебе бременем?
21 Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.
Почто неси сотворил беззаконию моему забвения, и очищения греха моего? Ныне же в землю отиду, утренюяй же несмь ктому.
