Књига о Јову 7

1 Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?

Czy człowiekowi nie jest wyznaczony czas na ziemi? Czy jego dni [nie są] jak dni najemnika?

2 Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,

Jak sługa pragnie cienia, jak najemnik oczekuje [zapłaty] za swoją pracę;

3 Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.

Tak moim udziałem są miesiące próżne, a przeznaczono mi noce bolesne.

4 Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.

Gdy się kładę, mówię: Kiedy minie noc, abym mógł wstać? I jestem pełny niepokoju aż do świtu.

5 Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.

Moje ciało pokryte jest robactwem i strupami w prochu, moja skóra pęka i ropieje.

6 Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.

Moje dni biegną szybciej niż czółenko tkackie i przemijają bez nadziei.

7 Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,

Pamiętaj, że moje życie [jest] wiatrem, moje oko już nie zobaczy dobra.

8 Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.

Oko, które mnie widziało, już mnie nie zobaczy. Twoje oczy [są zwrócone] na mnie, a mnie [już] nie ma.

9 Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи, (Sheol h7585)

[Jak] obłok się rozchodzi i przemija, tak ten, kto zstępuje do grobu, nie wraca. (Sheol h7585)

10 Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.

Nie wróci już do swego domu ani nie pozna go już jego miejsce.

11 Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.

Dlatego nie mogę powstrzymać swoich ust, będę mówił w utrapieniu swego ducha, będę narzekał w goryczy swojej duszy.

12 Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?

Czy jestem morzem albo wielorybem, że postawiłeś przy mnie straż?

13 Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,

Gdy mówię: Pocieszy mnie moje łóżko i moje posłanie ulży mojemu narzekaniu;

14 Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,

Wtedy straszysz mnie snami i przerażasz mnie widzeniami;

15 Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.

Tak że moja dusza wybrałaby sobie uduszenie, raczej śmierć niż życie.

16 Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.

Uprzykrzyło mi się [życie], nie chcę żyć wiecznie. Zostaw mnie, bo moje dni są marnością.

17 Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?

Czym [jest] człowiek, że go tak wywyższasz i że zwracasz ku niemu swoje serce?

18 Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?

Że nawiedzasz go każdego ranka i w każdej chwili doświadczasz?

19 Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?

Kiedy odwrócisz się ode mnie i zostawisz mnie, abym mógł przełknąć swoją ślinę?

20 Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?

Zgrzeszyłem, cóż mam czynić, stróżu człowieka? Czemu mnie wziąłeś za cel, abym był sam dla siebie ciężarem?

21 Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.

Czemu nie przebaczysz mojego przestępstwa i nie zmażesz mojej nieprawości? Teraz bowiem położę się w prochu i [gdy] rano będziesz mnie szukał, nie będzie mnie.