Књига о Јову 7
1 Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?
Ja, mannen hev ein strid på jordi; hans dagar gjeng som leigedagar.
2 Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,
Som trælen lengtar etter skugge, og leigekar på løni ventar,
3 Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.
so fekk eg månader av vonbrot og næter fulle utav møda.
4 Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.
Eg segjer når eg gjeng til kvile: «Når skal eg atter standa upp?» Og kvelden vert so lang, so lang: Eg ligg uroleg alt til dagsprett.
5 Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.
Og makk og sår min likam dekkjer, og hudi skorpnar og bryt upp att.
6 Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.
Mi tid fer snøggar’ enn ein skutel, og ho kverv utan nokor von.
7 Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,
Hugs på: mitt liv er som ein pust; mitt auga ser’kje lukka meir.
8 Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.
Snart er eg løynd for alle augo; du fåfengt stirer etter meg.
Som skyi framum fer og kverv, so ingen att frå helheim vender, (Sheol h7585)
10 Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.
snur ei attende til sitt hus; hans heimstad kjenner han’kje meir.
11 Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.
Difor vil’kje munnen stagga, men tala i min djupe hugverk og klaga i mi sjælenaud.
12 Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?
Er eg eit hav, er eg ein drake, med di du vaktar so på meg?
13 Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,
Eg tenkjer: «Lægjet skal meg lindra, og sengi letta suti mi» -
14 Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,
då skræmer du meg upp med draumar, og støkkjer meg med ville syner,
15 Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.
so at eg heller ville kjøvast, ja døy, enn vera slik ei beingrind.
16 Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.
D’er nok! Eg liver ikkje æveleg; Haldt upp! Mitt liv er som ein pust.
17 Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?
Kva er ein mann, at du han vyrder og retter tanken din på honom,
18 Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?
heimsøkjer honom kvar ein morgon, ransakar honom kvar ei stund?
19 Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?
Når tek du frå meg auga ditt? Meg slepper med eg svelgjar råken?
20 Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?
Hev eg gjort synd, kva gjer eg deg, du som på mannen vaktar stødt? Kvi hev du meg til skiva valt? So eg hev vorte meg ei byrd?
21 Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.
Kvi gjev du ikkje syndi til? Kvi ansar du på mine brot? No sig eg snart i moldi ned; og leitar du, so er eg burte.»
