Књига о Јову 7
1 Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?
Is there not a warfare to a mortal, upon earth? And, as the days of a hireling, are not his days?
2 Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,
As, a bondman, panteth for the shadow, and as, a hireling, longeth for his wage,
3 Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.
So, have I been made to inherit months of calamity, and, nights of weariness, have been appointed me.
4 Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.
As soon as I lie down, I say, When shall I arise? yet he lengtheneth out the evening, and I am wearied with tossings until the breeze of twilight.
5 Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.
My flesh is clothed with worms and a coating of dust, My skin, hath hardened, and then run afresh:
6 Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.
My days, are swifter than a weaver’s shuttle, and they are spent, without hope.
7 Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,
Remember thou, that, a wind, is my life, not again shall mine eye see blessing:
8 Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.
Nor shall see me—the eye that used to behold me, Thine eyes, are upon me, and I am not.
A cloud faileth, and is gone, So, he that descendeth to hades, shall not come up: (Sheol h7585)
10 Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.
He shall not return again to his house, and his own place shall be acquainted with him no more.
11 Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.
I also, cannot restrain my mouth, —I must speak, in the anguish of my spirit, I must find utterance, in the bitterness of my soul.
12 Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?
Am, I, a sea, or a sea-monster, —That thou shouldst set over me a watch?
13 Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,
When I say, My bed shall comfort me, my couch shall help to carry my complaint,
14 Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,
Then thou scarest me with dreams, and, by visions, dost thou terrify me:
15 Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.
So that my soul chooseth strangling, Death, rather than [these] my bones!
16 Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.
I am wasted away, Not, to times age-abiding, can I live, Let me alone, for, a breath, are my days.
17 Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?
What is a mortal, that thou shouldst nurture him? Or that thou shouldst fix upon him thy mind?
18 Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?
That thou shouldst inspect him morning by morning, moment by moment, shouldst test him?
19 Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?
How long wilt thou not look away from me? Wilt thou not let me alone, till I can swallow my spittle?
20 Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?
I have sinned, What can I do for thee, thou watcher of men? Wherefore hast thou set me as thine object of attack, or have I become, unto thee, a burden?
21 Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.
And why wilt thou not remove my transgression, and take away mine iniquity? For, now, in the dust, should I lie down, and thou shouldst seek me diligently, and I should not be.
