Књига о Јову 30
1 А сада смеју ми се млађи од мене, којима отаца не бих хтео метнути са псима стада свог.
But now [they that are] younger than I have me in derision, whose fathers I would have disdained to have set with the dogs of my flock.
2 А на шта би ми и била сила руку њихових? У њима беше пропала старост.
Yea, whereto [might] the strength of their hands [profit] me, in whom old age was perished?
3 Од сиромаштва и глади самоћаваху бежећи од сува, мрачна, пуста и опустошена места;
For want and famine [they were] solitary; fleeing into the wilderness in former time desolate and waste.
4 Који браху лободу по честама, и смреково корење беше им храна.
Who cut up mallows by the bushes, and juniper roots [for] their meat.
5 Између људи беху изгоњени и викаше се за њима као за лупежом.
They were driven forth from among [men], (they cried after them as [after] a thief; )
6 Живљаху по страшним увалама, по јамама у земљи и у камену.
To dwell in the clifts of the valleys, [in] caves of the earth, and [in] the rocks.
7 По грмовима рикаху, под трњем се скупљаху.
Among the bushes they brayed; under the nettles they were gathered together.
8 Беху људи никакви и без имена, мање вредни него земља.
[They were] children of fools, yea, children of base men: they were viler than the earth.
9 И њима сам сада песма, и постах им прича.
And now am I their song, yea, I am their byword.
10 Гаде се на ме, иду далеко од мене и не устежу се пљувати ми у лице.
They abhor me, they flee far from me, and spare not to spit in my face.
11 Јер је Бог одапео моју тетиву и муке ми задао те збацише узду преда мном.
Because he hath loosed my cord, and afflicted me, they have also let loose the bridle before me.
12 С десне стране устајаху момци, поткидаху ми ноге, и насипају пут к мени да ме упропасте.
Upon [my] right [hand] rise the youth; they push away my feet, and they raise up against me the ways of their destruction.
13 Раскопаше моју стазу, умножише ми муке, не треба нико да им помаже.
They mar my path, they set forward my calamity, they have no helper.
14 Као широким проломом навиру, и наваљују преко развалина.
They came [upon me] as a wide breaking in [of waters: ] in the desolation they rolled themselves [upon me].
15 Страхоте навалише на ме, и као ветар терају душу моју, и као облак прође срећа моја.
Terrors are turned upon me: they pursue my soul as the wind: and my welfare passeth away as a cloud.
16 И сада се душа моја разлива у мени, стигоше ме дани мучни.
And now my soul is poured out upon me; the days of affliction have taken hold upon me.
17 Ноћу пробада ми кости у мени, и жиле моје не одмарају се.
My bones are pierced in me in the night season: and my sinews take no rest.
18 Од тешке силе променило се одело моје, и као огрлица у кошуље моје стеже ме.
By the great force [of my disease] is my garment changed: it bindeth me about as the collar of my coat.
19 Бацио ме је у блато, те сам као прах и пепео.
He hath cast me into the mire, and I am become like dust and ashes.
20 Вичем к Теби, а Ти ме не слушаш; стојим пред Тобом, а Ти не гледаш на ме.
I cry unto thee, and thou dost not hear me: I stand up, and thou regardest me [not].
21 Претворио си ми се у љута непријатеља; силом руке своје супротиш ми се.
Thou art become cruel to me: with thy strong hand thou opposest thyself against me.
22 Подижеш ме у ветар, посађујеш ме на њ, и растапаш у мени све добро.
Thou liftest me up to the wind; thou causest me to ride [upon it], and dissolvest my substance.
23 Јер знам да ћеш ме одвести на смрт и у дом одређени свима живима.
For I know [that] thou wilt bring me [to] death, and [to] the house appointed for all living.
24 Али неће пружити руке своје у гроб; кад их стане потирати, они неће викати.
Howbeit he will not stretch out [his] hand to the grave, though they cry in his destruction.
25 Нисам ли плакао ради оног који беше у злу? Није ли душа моја жалосна бивала ради убогог?
Did not I weep for him that was in trouble? was [not] my soul grieved for the poor?
26 Кад се добру надах, дође ми зло; и кад се надах светлости, дође мрак.
When I looked for good, then evil came [unto me: ] and when I waited for light, there came darkness.
27 Утроба је моја узаврела, и не може да се умири, задесише ме дани мучни.
My bowels boiled, and rested not: the days of affliction prevented me.
28 Ходим црн, не од сунца, устајем и вичем у збору.
I went mourning without the sun: I stood up, [and] I cried in the congregation.
29 Брат постах змајевима и друг совама.
I am a brother to dragons, and a companion to owls.
30 Поцрнела је кожа на мени и кости моје посахнуше од жеге.
My skin is black upon me, and my bones are burned with heat.
31 Гусле се моје претворише у запевку, и свирала моја у плач.
My harp also is [turned] to mourning, and my organ into the voice of them that weep.
