Књига о Јову 3

1 Потом отвори уста своја Јов и стаде клети дан свој.

Pēc tam Ījabs atdarīja savu muti un nolādēja savu dienu. Un Ījabs iesāka un sacīja:

2 И проговоривши Јов рече:

Tā diena lai pazūd, kur esmu dzimis,

3 Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: Роди се детић!

Un tā nakts, kur sacīja: puisītis ieņemts.

4 Био тај дан тама, не гледао га Бог озго, и не осветљавала га светлост!

Šī diena lai paliek tumša, lai Dievs no augšienes pēc viņas nevaicā, un spožums pār viņu lai nespīd.

5 Мрак га запрзнио и сен смртни, облак га обастирао, био страшан као најгори дани!

Tumsa un nāves ēna lai viņu aizņem, padebeši lai viņu apklāj un kas vien dienu aptumšo, lai viņu biedē.

6 Ноћ ону освојила тама, не радовала се међу данима годишњим, не бројала се у месеце!

Šo nakti lai tumsa apņem, ka tā starp gada dienām nepriecājās, lai viņa nenāk mēnešu skaitā.

7 Гле, ноћ она била пуста, певања не било у њој!

Redzi, šī nakts lai paliek neauglīga, ka tanī nenotiek gavilēšana.

8 Клели је који куну дане, који су готови пробудити крокодила!

Lai dienu lādētāji to nolād, tie, kas māk Levijatanu uzrīdīt.

9 Потамнеле звезде у сумрачје њено, чекала видело и не дочекала га, и не видела зори трепавица;

Lai viņas rīta zvaigznes top aptumšotas, lai viņa gaida uz gaismu, bet nekā, un lai viņa neredz ausekļa spīdumu.

10 Што ми није затворила врата од утробе и није сакрила муку од мојих очију.

Tāpēc ka tā manām miesām durvis nav aizslēgusi, un bēdas nav noslēpusi priekš manām acīm.

11 Зашто не умрех у утроби? Не издахнух излазећи из утробе?

Kāpēc es neesmu nomiris mātes miesās un bojā gājis, kad no miesām iznācu?

12 Зашто ме прихватише кољена? Зашто сисе, да сем?

Kāpēc esmu likts klēpī un kāpēc pie krūtīm, ka man bija zīst?

13 Јер бих сада лежао и почивао; спавао бих, и био бих миран,

Jo tad es gulētu un būtu klusu, tad es gulētu, un man būtu dusa,

14 С царевима и саветницима земаљским, који зидаше себи пустолине,

Līdz ar ķēniņiem un runas kungiem virs zemes, kas sev kapu vietas uztaisījuši,

15 Или с кнезовима, који имаше злата, и куће своје пунише сребра.

Vai ar lieliem kungiem, kam zelts bijis, kas savus namus ar sudrabu pildījuši;

16 Или зашто не бих као недоношче сакривено, као дете које не угледа видела?

Vai kā norakts nelaikā dzimis bērns es nebūtu nekas, tā kā bērniņi, kas nav redzējuši gaismas.

17 Онде безбожници престају досађивати, и онде почивају изнемогли,

Tur bezdievīgie stājās no trakošanas, un tur dus, kam spēks noguris;

18 И сужњи се одмарају и не чују глас настојников.

Tur cietumnieki visi līdzi ir mierā, tie nedzird dzinēja balsi;

19 Мали и велики онде је, и роб слободан од свог господара.

Tur ir mazs un liels, un kalps ir vaļā no sava kunga.

20 Зашто се даје видело невољнику и живот онима који су тужног срца,

Kāpēc (Dievs) dod bēdīgam gaismu un dzīvību tiem, kam noskumusi sirds,

21 Који чекају смрт а ње нема, и траже је већма него закопано благо,

Kas pēc nāves ilgojās, bet tā nenāk, un rok pēc tās vairāk nekā pēc mantām,

22 Који играју од радости и веселе се кад нађу гроб?

Kas priecātos un gavilētu, kas līksmotos, kad kapu atrastu -

23 Човеку, коме је пут сакривен и ког је Бог затворио одсвуда?

Vīram, kam ceļš ir apslēpts, un ko Dievs visapkārt apspiedis?

24 Јер пре јела мог долази уздах мој, и као вода разлива се јаук мој.

Jo maizes vietā man ir nopūtas, un mana kaukšana izgāzās kā ūdens.

25 Јер чега се бојах дође на мене, и чега се страшах задеси ме.

Jo briesmas, ko bijos, man uzgājušas, un no kā man bija bail, tas man uznācis.

26 Не почивах нити имах мира нити се одмарах, и опет дође страхота.

Man nav miera, man nav dusas, es nedabūju atpūsties, un bēdas nāk uz bēdām.