Књига о Јову 19

1 А Јов одговори и рече:

Därefter tog Job till orda och sade:

2 Докле ћете мучити душу моју и сатирати ме речима?

Huru länge skolen I bedröva min själ och krossa mig sönder med edra ord?

3 Већ сте ме десет пута наружили; није вас стид што тако наваљујете на ме?

Tio gånger haven I nu talat smädligt mot mig och kränkt mig utan all försyn.

4 Али ако сам доиста погрешио, погрешка ће моја остати код мене.

Om så är, att jag verkligen har farit vilse, då är förvillelsen min egen sak.

5 Ако ли се још хоћете да дижете на ме и да ме корите мојом срамотом,

Men viljen I ändå verkligen förhäva eder mot mig, och påstån I att smäleken har drabbat mig med skäl,

6 Онда знајте да ме је Бог оборио и мрежу своју разапео око мене.

så veten fastmer att Gud har gjort mig orätt och att han har omsnärjt mig med sitt nät.

7 Ето, вичем на неправду, али се не слушам; вапим, али нема суда.

Se, jag klagar över våld, men får intet svar; jag ropar, men får icke rätt.

8 Заградио је пут мој да не могу проћи; на стазе моје метнуо је мрак.

Min väg har han spärrat, så att jag ej kommer fram, och över mina stigar breder han mörker.

9 Свукао је с мене славу моју и скинуо венац с главе моје.

Min ära har han avklätt mig, och från mitt huvud har han tagit bort kronan.

10 Порушио ме је од свуда, да ме нема; и као дрво ишчупао је надање моје.

Från alla sidor bryter han ned mig, så att jag förgås; han rycker upp mitt hopp, såsom vore det ett träd.

11 Распалио се на ме гнев Његов, и узео ме је међу непријатеље своје.

Sin vrede låter han brinna mot mig och aktar mig såsom sina ovänners like.

12 Војске Његове дођоше све заједно и насуше к себи пут к мени, стадоше у логор около шатора мог.

Hans skaror draga samlade fram och bereda sig väg till anfall mot mig; de lägra sig runt omkring min hydda.

13 Браћу моју удаљио је од мене, и знанци моји туђе се од мене.

Långt bort ifrån mig har han drivit mina fränder; mina bekanta äro idel främlingar mot mig.

14 Ближњи моји оставише ме, и знанци моји заборавише ме.

Mina närmaste hava dragit sig undan, och mina förtrogna hava förgätit mig.

15 Домашњи моји и моје слушкиње гледају ме као туђина; странац сам у очима њиховим.

Mitt husfolk och mina tjänstekvinnor akta mig såsom främling; en främmande man har jag blivit i deras ögon.

16 Зовем слугу свог, а он се не одзива, а молим га устима својим.

Kallar jag på min tjänare, så svarar han icke; ödmjukt måste jag bönfalla hos honom.

17 Дах је мој мрзак жени мојој, а преклињем је синовима утробе своје.

Min andedräkt är vidrig för min hustru, jag väcker leda hos min moders barn.

18 Ни деца не хају за ме; кад устанем, руже ме.

Till och med de små barnen visa mig förakt; så snart jag står upp, tala de ohöviskt emot mig.

19 Мрзак сам свима неверним својим, и које љубљах посташе ми противници.

Ja, en styggelse är jag för alla dem jag umgicks med; de som voro mig kärast hava vänt sig emot mig.

20 За кожу моју као за месо моје прионуше кости моје; једва оста кожа око зуба мојих.

Benen i min kropp tränga ut i hud och hull; knappt tandköttet har jag fått behålla kvar.

21 Смилујте се на ме, смилујте се на ме, пријатељи моји, јер се рука Божија дотакла мене.

Haven misskund, haven misskund med mig, I mina vänner, då nu Guds hand så har hemsökt mig.

22 Зашто ме гоните као Бог, и меса мог не можете да се наситите?

Varför skolen I förfölja mig, I såsom Gud, och aldrig bliva mätta av mitt kött?

23 О кад би се написале речи моје! Кад би се ставиле у књигу!

Ack att mina ord skreves upp, ack att de bleve upptecknade i en bok,

24 Писаљком гвозденом и оловом на камену за вечни спомен кад би се урезале!

ja, bleve med ett stift av järn och med bly för evig tid inpräglade i klippan!

25 Али знам да је жив мој Искупитељ, и на последак да ће стати над прахом.

Dock, jag vet att min förlossare lever, och att han till slut skall stå fram över stoftet.

26 И ако се ова кожа моја и рашчини, опет ћу у телу свом видети Бога.

Och sedan denna min sargade hud är borta, skall jag fri ifrån mitt kött få skåda Gud.

27 Ја исти видећу Га, и очи моје гледаће Га, а не друге. А бубрега мојих нестаје у мени.

Ja, honom skall jag få skåda, mig till hjälp, för mina ögon skall jag se honom, ej såsom en främling; därefter trånar jag i mitt innersta.

28 Него би требало да кажете: Зашто га гонимо? Кад је корен беседе у мени.

Men när I tänken: "huru skola vi icke ansätta honom!" -- såsom vore skulden att finna hos mig --

29 Бојте се мача; јер је мач освета за безакоње; и знајте да има суд.

då mån I taga eder till vara för svärdet, ty vreden hör till de synder som straffas med svärd; så mån I då besinna att en dom skall komma.