< Књига о Јову 19 >

1 А Јов одговори и рече:
욥이 대답하여 가로되
2 Докле ћете мучити душу моју и сатирати ме речима?
너희가 내 마음을 번뇌케 하며 말로 꺾기를 어느 때까지 하겠느냐
3 Већ сте ме десет пута наружили; није вас стид што тако наваљујете на ме?
너희가 열 번이나 나를 꾸짖고 나를 학대하고도 부끄러워 아니하는구나
4 Али ако сам доиста погрешио, погрешка ће моја остати код мене.
내가 과연 허물이 있었다 할지라도 그 허물이 내게만 있는 것이니
5 Ако ли се још хоћете да дижете на ме и да ме корите мојом срамотом,
너희가 참으로 나를 향하여 자긍하며 내게 수치될 행위가 있다고 증명하려면 하려니와
6 Онда знајте да ме је Бог оборио и мрежу своју разапео око мене.
하나님이 나를 굴하게 하시고 자기 그물로 나를 에워싸신 줄은 알아야 할지니라
7 Ето, вичем на неправду, али се не слушам; вапим, али нема суда.
내가 포학을 당한다고 부르짖으나 응답이 없고 간구할지라도 신원함이 없구나
8 Заградио је пут мој да не могу проћи; на стазе моје метнуо је мрак.
그가 내 길을 막아 지나지 못하게 하시고 내 첩경에 흑암을 두셨으며
9 Свукао је с мене славу моју и скинуо венац с главе моје.
나의 영광을 벗기시며 나의 면류관을 머리에서 취하시고
10 Порушио ме је од свуда, да ме нема; и као дрво ишчупао је надање моје.
사면으로 나를 헐으시니 나는 죽었구나 내 소망을 나무 뽑듯 뽑으시고
11 Распалио се на ме гнев Његов, и узео ме је међу непријатеље своје.
나를 향하여 진노하시고 원수 같이 보시는구나
12 Војске Његове дођоше све заједно и насуше к себи пут к мени, стадоше у логор около шатора мог.
그 군대가 일제히 나아와서 길을 수축하고 나를 치며 내 장막을 둘러 진 쳤구나
13 Браћу моју удаљио је од мене, и знанци моји туђе се од мене.
나의 형제들로 나를 멀리 떠나게 하시니 나를 아는 모든 사람이 내게 외인이 되었구나
14 Ближњи моји оставише ме, и знанци моји заборавише ме.
내 친척은 나를 버리며 가까운 친구는 나를 잊었구나
15 Домашњи моји и моје слушкиње гледају ме као туђина; странац сам у очима њиховим.
내 집에 우거한 자와 내 계집종들은 나를 외인으로 여기니 내가 그들 앞에서 타국 사람이 되었구나
16 Зовем слугу свог, а он се не одзива, а молим га устима својим.
내가 내 종을 불러도 대답지 아니하니 내 입으로 그에게 청하여야 하겠구나
17 Дах је мој мрзак жени мојој, а преклињем је синовима утробе своје.
내 숨을 내 아내가 싫어하며 내 동포들도 혐의하는구나
18 Ни деца не хају за ме; кад устанем, руже ме.
어린 아이들이라도 나를 업신여기고 내가 일어나면 나를 조롱하는구나
19 Мрзак сам свима неверним својим, и које љубљах посташе ми противници.
나의 가까운 친구들이 나를 미워하며 나의 사랑하는 사람들이 돌이켜 나의 대적이 되었구나
20 За кожу моју као за месо моје прионуше кости моје; једва оста кожа око зуба мојих.
내 피부와 살이 뼈에 붙었고 남은 것은 겨우 잇꺼풀뿐이로구나
21 Смилујте се на ме, смилујте се на ме, пријатељи моји, јер се рука Божија дотакла мене.
나의 친구야 너희는 나를 불쌍히 여기라 나를 불쌍히 여기라 하나님의 손이 나를 치셨구나
22 Зашто ме гоните као Бог, и меса мог не можете да се наситите?
너희가 어찌하여 하나님처럼 나를 핍박하느냐 내 살을 먹고도 부족하냐
23 О кад би се написале речи моје! Кад би се ставиле у књигу!
나의 말이 곧 기록되었으면, 책에 씌어졌으면,
24 Писаљком гвозденом и оловом на камену за вечни спомен кад би се урезале!
철필과 연으로 영영히 돌에 새겨졌으면 좋겠노라
25 Али знам да је жив мој Искупитељ, и на последак да ће стати над прахом.
내가 알기에는 나의 구속자가 살아 계시니 후일에 그가 땅 위에 서실 것이라
26 И ако се ова кожа моја и рашчини, опет ћу у телу свом видети Бога.
나의 이 가죽, 이것이 썩은 후에 내가 육체 밖에서 하나님을 보리라
27 Ја исти видећу Га, и очи моје гледаће Га, а не друге. А бубрега мојих нестаје у мени.
내가 친히 그를 보리니 내 눈으로 그를 보기를 외인처럼 하지 않을 것이라 내 마음이 초급하구나
28 Него би требало да кажете: Зашто га гонимо? Кад је корен беседе у мени.
너희가 만일 이르기를 우리가 그를 어떻게 칠꼬 하며 또 이르기를 일의 뿌리가 그에게 있다 할진대
29 Бојте се мача; јер је мач освета за безакоње; и знајте да има суд.
너희는 칼을 두려워할지니라 분노는 칼의 형벌을 부르나니 너희가 심판이 있는 줄을 알게 되리라

< Књига о Јову 19 >