Књига о Јову 14

1 Човек рођен од жене кратка је века и пун немира.

Человек бо рожден от жены малолетен и исполнь гнева:

2 Као цвет ниче, и одсеца се, и бежи као сен, и не остаје.

или якоже цвет процветый отпаде, отбеже же яко сень, и не постоит.

3 И на таквог отвараш око своје, и мене водиш на суд са собом!

Не и о сем ли слово сотворил еси, и сему сотворил еси внити на суд пред Тя?

4 Ко ће чисто извадити из нечиста? Нико.

Кто бо чист будет от скверны? Никтоже,

5 Измерени су дани његови, број месеца његових у Тебе је; поставио си му међу, преко које не може прећи.

аще и един день житие его на земли: изочтени же месяцы его от Тебе, на время положил еси, и не преступит.

6 Одврати се од њега да почине докле не наврши као надничар дан свој.

Отступи от него, да умолкнет и изберет житие якоже наемник.

7 Јер за дрво има надања, ако се посече, да ће се још омладити и да неће бити без изданка;

Есть бо древу надежда: аще бо посечено будет, паки процветет, и леторасль его не оскудеет:

8 Ако и остари у земљи корен његов и у праху изумре пањ његов,

аще бо состареется в земли корень его, на камени же скончается стебло его,

9 Чим осети воду, опет напупи и пусти гране као присад.

от вони воды процветет, сотворит же жатву, якоже новосажденное.

10 А човек умире изнемогао; и кад издахне човек, где је?

Муж же умерый отиде, пад же человек, ктому несть.

11 Као кад вода отече из језера и река опадне и усахне,

Временем бо оскудевает море, река же опустевши изсше:

12 Тако човек кад легне, не устаје више; докле је небеса неће се пробудити нити ће се пренути ода сна свог.

человек же уснув не востанет, дондеже не будет небо сошвено, и не возбудятся от сна своего.

13 О да ме хоћеш у гробу сакрити и склонити ме докле не утоли гнев Твој, и да ми даш рок кад ћеш ме се опоменути! (Sheol h7585)

Убо, о, дабы во аде мя сохранил еси, скрыл же мя бы еси, дондеже престанет гнев Твой, и вчиниши ми время, в неже память сотвориши ми. (Sheol h7585)

14 Кад умре човек, хоће ли оживети? Све дане времена које ми је одређено чекаћу докле ми дође промена.

Аще бо умрет человек, жив будет: скончав дни жития своего, потерплю, дондеже паки буду.

15 Зазваћеш, и ја ћу Ти се одазвати; дело руку својих пожелећеш.

Посем воззовеши, аз же послушаю Тя: дел же руку Твоею не отвращайся:

16 А сада бројиш кораке моје, и ништа не остављаш за грех мој.

изчислил же еси начинания моя, и ничтоже Тя мимоидет от грех моих:

17 Запечаћени су у тобоцу моји преступи, и завезујеш безакоња моја.

запечатлел же ми еси беззакония в мешце, назнаменал же еси, аще что неволею преступих.

18 Заиста, као што гора падне и распадне се, и као што се стена одвали с места свог,

Обаче и гора падающи распадется, и камень обетшает от места своего:

19 И као што вода спира камење и поводањ односи прах земаљски, тако надање човечије обраћаш у ништа.

камение огладиша воды, и потопиша воды взнак холмы земныя, и ожидание человеческо погубил еси.

20 Надвађујеш га једнако, те одлази, мењаш му лице и отпушташ га.

Отринул еси его до конца, и отиде: изменил еси ему лице и испустил еси.

21 Ако синови његови буду у части, он не зна; ако ли у срамоти, он се не брине.

Многим же бывшым сыном его, не весть: аще же и мало их будет, не знает:

22 Само тело док је жив болује, и душа његова у њему тужи.

но плоти его болеша, душа же его о себе сетова.