Књига о Јову 14
1 Човек рођен од жене кратка је века и пун немира.
Homo natus de muliere, brevi vivens tempore, repletur multis miseriis.
2 Као цвет ниче, и одсеца се, и бежи као сен, и не остаје.
Qui quasi flos egreditur et conteritur, et fugit velut umbra, et numquam in eodem statu permanet.
3 И на таквог отвараш око своје, и мене водиш на суд са собом!
Et dignum ducis super huiuscemodi aperire oculos tuos, et adducere eum tecum in iudicium?
4 Ко ће чисто извадити из нечиста? Нико.
Quis potest facere mundum de immundo conceptum semine? nonne tu qui solus es?
5 Измерени су дани његови, број месеца његових у Тебе је; поставио си му међу, преко које не може прећи.
Breves dies hominis sunt: numerus mensium eius apud te est: constituisti terminos eius, qui præteriri non poterunt.
6 Одврати се од њега да почине докле не наврши као надничар дан свој.
Recede paululum ab eo, ut quiescat, donec optata veniat, sicut mercenarii, dies eius.
7 Јер за дрво има надања, ако се посече, да ће се још омладити и да неће бити без изданка;
Lignum habet spem: si præcisum fuerit, rursum virescit, et rami eius pullulant.
8 Ако и остари у земљи корен његов и у праху изумре пањ његов,
Si senuerit in terra radix eius, et in pulvere emortuus fuerit truncus illius,
9 Чим осети воду, опет напупи и пусти гране као присад.
Ad odorem aquæ germinabit, et faciet comam quasi cum primum plantatum est:
10 А човек умире изнемогао; и кад издахне човек, где је?
Homo vero cum mortuus fuerit, et nudatus atque consumptus, ubi quæso est?
11 Као кад вода отече из језера и река опадне и усахне,
Quomodo si recedant aquæ de mari, et fluvius vacuefactus arescat:
12 Тако човек кад легне, не устаје више; докле је небеса неће се пробудити нити ће се пренути ода сна свог.
Sic homo cum dormierit, non resurget, donec atteratur cælum, non evigilabit, nec consurget de somno suo.
13 О да ме хоћеш у гробу сакрити и склонити ме докле не утоли гнев Твој, и да ми даш рок кад ћеш ме се опоменути! (Sheol h7585)
Quis mihi hoc tribuat, ut in inferno protegas me, et abscondas me, donec pertranseat furor tuus, et constituas mihi tempus, in quo recorderis mei? (Sheol h7585)
14 Кад умре човек, хоће ли оживети? Све дане времена које ми је одређено чекаћу докле ми дође промена.
Putasne mortuus homo rursum vivat? cunctis diebus, quibus nunc milito, expecto donec veniat immutatio mea.
15 Зазваћеш, и ја ћу Ти се одазвати; дело руку својих пожелећеш.
Vocabis me, et ego respondebo tibi: operi manuum tuarum porriges dexteram.
16 А сада бројиш кораке моје, и ништа не остављаш за грех мој.
Tu quidem gressus meos dinumerasti, sed parce peccatis meis.
17 Запечаћени су у тобоцу моји преступи, и завезујеш безакоња моја.
Signasti quasi in sacculo delicta mea, sed curasti iniquitatem meam.
18 Заиста, као што гора падне и распадне се, и као што се стена одвали с места свог,
Mons cadens defluit, et saxum transfertur de loco suo.
19 И као што вода спира камење и поводањ односи прах земаљски, тако надање човечије обраћаш у ништа.
Lapides excavant aquæ, et alluvione paulatim terra consumitur: et hominem ergo similiter perdes.
20 Надвађујеш га једнако, те одлази, мењаш му лице и отпушташ га.
Roborasti eum paululum ut in perpetuum transiret: immutabis faciem eius, et emittes eum.
21 Ако синови његови буду у части, он не зна; ако ли у срамоти, он се не брине.
Sive nobiles fuerint filii eius, sive ignobiles, non intelliget.
22 Само тело док је жив болује, и душа његова у њему тужи.
Attamen caro eius dum vivet dolebit, et anima illius super semetipso lugebit.
