Књига о Јову 14
1 Човек рођен од жене кратка је века и пун немира.
az ember asszony szülöttje, rövid életű és jól lakva háborgással.
2 Као цвет ниче, и одсеца се, и бежи као сен, и не остаје.
Mint virág hajtott ki és elfonnyadt, eliramodott mint az árnyék s meg nem áll.
3 И на таквог отвараш око своје, и мене водиш на суд са собом!
Erre is fölnyitottad szemedet s engem viszel törvényre magaddal!
4 Ко ће чисто извадити из нечиста? Нико.
Származhat-e tiszta tisztátalanból? Egy sem!
5 Измерени су дани његови, број месеца његових у Тебе је; поставио си му међу, преко које не може прећи.
Ha kiszabvák napjai, nálad van hónapjainak száma, törvényét megalkottad, melyen túl nem léphet:
6 Одврати се од њега да почине докле не наврши као надничар дан свој.
tekints el tőle, hogy szünete legyen, mígnem lerója, mint béres, a napját.
7 Јер за дрво има надања, ако се посече, да ће се још омладити и да неће бити без изданка;
Mert van a fának reménye: ha kivágják, ismét megújul és csemetéje nem szűnik meg.
8 Ако и остари у земљи корен његов и у праху изумре пањ његов,
Ha megvénül a földben gyökere és a porban elhal törzsöke:
9 Чим осети воду, опет напупи и пусти гране као присад.
víznek illatától felvirul és gallyat hajt mint ültetvény.
10 А човек умире изнемогао; и кад издахне човек, где је?
De férfi elgyengülvén, meghal, kimúlván az ember, hol van?
11 Као кад вода отече из језера и река опадне и усахне,
Kiapadtak a vizek a tengerből, és a folyó elszárad, elszikkad:
12 Тако човек кад легне, не устаје више; докле је небеса неће се пробудити нити ће се пренути ода сна свог.
az ember is lefekszik s föl nem kél; az ég enyésztéig nem ébrednek ők és nem serkennek föl álmukból.
13 О да ме хоћеш у гробу сакрити и склонити ме докле не утоли гнев Твој, и да ми даш рок кад ћеш ме се опоменути! (Sheol h7585)
Vajha az alvilágba tennél el engem, elrejtenél, míg lecsillapodik haragod, tűznél nekem törvényt s megemlékeznél rólam. (Sheol h7585)
14 Кад умре човек, хоће ли оживети? Све дане времена које ми је одређено чекаћу докле ми дође промена.
Ha elhal férfi, föléled-e? Szolgálati időm minden napjaiban várakoznám, míg nem megjön felváltásom.
15 Зазваћеш, и ја ћу Ти се одазвати; дело руку својих пожелећеш.
Szólítanál és én felelnék neked, kezeid műve után vágyakoznál.
16 А сада бројиш кораке моје, и ништа не остављаш за грех мој.
Mert most lépteimet számlálod, nem is várod be vétkemet!
17 Запечаћени су у тобоцу моји преступи, и завезујеш безакоња моја.
Zacskóba van pecsételve bűntettem, s betapasztottad bűnömet.
18 Заиста, као што гора падне и распадне се, и као што се стена одвали с места свог,
Azonban düledező hegy szétomlik, szikla is kimozdul helyéből;
19 И као што вода спира камење и поводањ односи прах земаљски, тако надање човечије обраћаш у ништа.
köveket szétmorzsol a víz, elsodorja áradása a földnek porát: így veszítetted el a halandónak reményét.
20 Надвађујеш га једнако, те одлази, мењаш му лице и отпушташ га.
Lebirod örökre, és eltűnt, eltorzítván arczát, elűzted őt.
21 Ако синови његови буду у части, он не зна; ако ли у срамоти, он се не брине.
Tiszteletre jutnak fiai – nem tud róluk, csekélyekké válnak, nem veszi őket észre;
22 Само тело док је жив болује, и душа његова у њему тужи.
csak fájdalmat érez teste ő rajta, és lelke gyászol ő benne.
